Da li ste čuli za grupu Waterfront ? Nisam ni ja do pre neki minut... sve dok ne naletih na ovu pesmu preslušavajući kompilaciju Now that's what i call music (br.15)

Kao što se da videti Waterfront je u doba svog najvećeg uspeha bio toliko popularan da se nije našao ni naslovnoj strani ove kompilacije (ako ne računamo ovo + many more ). Mislim, čak je tada i Transvision Vamp bio popularniji... a ko još tek njih pamti.... zar ne ? (dobro, ako ne računamo pevačicu)
Ovaj velški soft pop bend je gotovo tipičan primer "one hit wander" mada ni ovaj njihov najveći(jedini) hit "Cry" nije baš harao top listama te davne 1989 godine. 17 mesto na UK listi i nešto bolje u USA (mesto br.10).
 Pesma je na prvo slušanje totalno obična, pa čak i prilično dosadna...ali, ako je poslušate bar tri, četiri puta shvatićete da i nije tako loša, i da ima taj zarazni, "catchy sound" ... a onda ćete je brzo zaboraviti...

pozdrav
Peca Zombi

Gotovo u isto vreme sa "Hanibalom" krenula je i serija  "Motel Bejts" takođe inspirisana jednom prepoznatljivom filmskom ikonom (Norman Bejts). Sem što su ti filmovi postali neizostavni deo filmske umetnosti, da nevolja za kreatore ovih serija bude veća, i film "Psiho" i "Kad jaganjci utihnu" pamtimo po ulogama koje su obeležile karijere dva vrsna glumca (Entoni Perkins i Entoni Hopkins) i gotovo nemoguće je bilo zamisliti da bilo ko drugi može udahnuti u te likove nešto novo i upečatljivo. Pokazalo se,  i to u oba slučaja, da je ključni elemenat uspeha ove dve serije bio u tome što su obe pronašle dostojne naslednike, pa i Freddie Highmore kao Norman Bejts a naročito Mads Mikkelsen kao dr. Hanibal Lektor briljiraju u tim ulogama.
 Ali ovde ćemo pričati o seriji Hanibal... o Motelu Bejts, nekom drugom prilikom (taman da odgledam i drugu sezonu).

Serija "Hannibal" je čedo Brajana Fulera scenariste i kreatora serija poput Pushing Daises, Dead Like Me i Wonderfalls koje su sve, osim poprilično zanimljivih koncepta i originalnih vizuelnih rešenja, imale tu nesreću da se ugase tj. "cancel-uju" gotovo odmah na početku. U stvari, Hanibal je prva Fulerova serija koja je doživela treću sezonu. Doduše, ako uzmemo u obzir ograničen format od 13 epizoda po sezoni, treća sezona bi po toj nekoj logici stvari, u nekim normalnim okolnostima svojim epizodama činila tek drugu regularnu sezonu... 

Elem, ako ste uopšte skontali šta sam hteo predhodnom rečenicom da kažem  odlično... ako niste...da ponovim...

ma ipak neću :)

Ono što Hannibal izdvaja od drugih serija je pre svega jedinstveni i mračni ali i maksimalno stilizovan prikaz nasilja kojim ova serija obiljuje, i to u ogromnim količinama. Ovolika količina krvi i "gore-a" ne očekujemo ni na kablovskim serijama a kamoli na jednom NBC. 
 Moj savet je da Hanibala sebi dozirati  u manjim količinama jer gledanje epizode za epizodom u kraćem vremenskom intervalu izaziva poprilično mučno gledaočevo iskustvo. Ta dodatna neprijatnost, kao bazična karakteristika ove serije, posebno je podvučena zvučnim skorom...sve vreme nas prati atmosferična gotovo neslušljiva kakafonija zvukova, muzika koja je samo povremeno  volumenski smanjena ali je tu sve vreme, u pozadini.
 Zahvaljući tom stilu, kreatori serije nam jasno daju do znanja da nikako ne žele da nam Hanibala prikažu kao nekakvog antiheroja koji eto, sticajem okolnosti, čini prave stvari ali na pogrešan način (tipa Dexter), već kao hladnog, proračunatog intiligentnog manipulatora i nemilosrdnog manijaka... Hanibal je ovde neko koga se (sa pravom) moramo plašiti. 
 Setimo se samo koliko nam je lik Hanibala Lektera u potonjim filmovima (Hannibal a pogotovo Red Dragon) postao, manje više, privlačniji tačnije prihvatljiviji, pre svega zahvaljujući šarmu i harizmi Entoni Hopkinsa.

Mikkelsen nam ovde svojom bravuroznom  glumom, lik Hanibala  "Kanibala" Lektera prikazuje u svoj svojoj demonskoj, užasnoj lepoti. Uspeva, ma koliko se to činila nemogućom misijom na početku, da u ovom kreiranom svetu tv show-a on postane jedini i pravi Hanibal Lekter.

Hanibal nije ni u kom pogledu savršena serija. Ima tu i preveliki broj grešaka da bi u njoj u potpunosti uživali. Neke epizode su i previše dosadne (naročito druga polovina druge sezone), neki likovi su komotno mogli biti izbačeni bez prevelike štete, gluma Hugh Darcy-a me poprilično nervira ali osnovna mana je ona što i daje šmek ovoj seriji. 
 Mi jednostavno znamo kako će se ovo sve završiti pa put do tog neizbežnog cilja (koji smo već odgledali (a neki i pročitali) u već pomenutim filmovima) mora stvarno biti strašno zanimljiv da bi nas primorao da ga sa pažnjom pratimo. A nesumnjivo upečatljiva i impresivna završnica druge sezone je baš ono što nam daje nade da će to putovanje biti ipak biti neponovljivo.

Na skali od (1-5) ukupna  prosečna ocena za prve 2 sezone: 3

recenzija: DeHičkok

The Other Woman iliti "Osveta na ženski način" je loš film. I to gotovo na svim nivoima. Leslie Mann je u ovoj podeli morala biti najtalentovanija glumica a ubedljivo najviše šmira,  Nicolaj Coster-Waldau uglavnom se ne snalazi u scenama i više liči na zombija nego na fatalnog srcolomca

a Kate Upton je dobra samo u ovakvim scenama...sve dok ne otvori usta.

Cameron Diaz se nikada nije ni previše trudila da se ostvari kao nekakva karakterna glumica i kvalitet njenih uloga je varirao i  zavisio od scenarija i instrukcija koje joj daje režiser. Tako da je ona ovde na nekom standardnom autopilotu.

Činjenica da ova komedija, koja u centru ima tri žene koje imaju problem sa (istim) muškarcem, može da se "pohvali" da vrhunce "komičnosti" dostiže u scenama u toaletu, kada taj muškarac ima problem sa dijarejom, dovoljno govori sama za sebe.
 Doduše, kad zaboravite na glumce, scenario i režiju možete povremeno uživati u ovakvim lepim slikama...

Ipak, daću mu dvojku sa plusem jer i ovakav je bolji od napr. Paul Bart:Mall Cop a i na samom kraju ima jednu totalnu besmislenu ali zato još više urnebesnu scenu koja uključuje lomljavu stakla...

Na skali od (1-6) ocena: 2+

recenzija: Biograf

Američka horor priča počela je, što se ono kaže na engliš, sa velikim bengom.
Prva sezona je bila nešto definitivno novo i drugačije:

(evo utisaka o prve dve epizode prve sezone)

"Prilično interesantno i mračno čak i previše za neku mainstream američku TV produkciju (ako to možemo reći za FX cable TV ). Za razliku od Walking Dead-a koji po defaultu mora biti mračan ovde postoji doza morbidnosti i perverznosti koja ovu seriju čini gotovo mučnim za gledanje. Nadam se da ti morbidni detalji neće prevagnuti u narednim epizodama i da će se malo više pozabaviti karakterima (duhovima  :) ) a ne samo insistirati na tzv. shock value scenama. Mada nemam ništa protiv toga na filmu čini mi se da tv serija bazirana samo na tome jednostavno nije moj cup of tea. Napr. Twin Peaks je savršen primer serijala u kome je morbidnost, perverzija, crnilo savršeno balansirano sa nekim drugim elementima (napr. najosnovije banalizovane soup opere) koji su činili da taj mix meni bude beskrajno drag. A i gde ćeš veći character development od onoga sto se desilo Agentu Kuperu na početku i na samom kraju serijala..."

(utisci su se menjali kako se kraj bližio)

"...American horror story (nadalje ćemo koristiti skraćenicu AHS) je imala potencijala. Nažalost nije ga i ispunila. Pre svega, AHS nije horor. Ko se tome ponadao i priželjkivao nakon uvodnih epizoda čeka ga razočarenje. Glavni junaci ovog serijala nisu ljudi i njihovi strahovi, glavni junaci su duhovi i njihove uvrnute sudbine i karakteri. Problem je u tome sto ovde više apsolutno ne vidim ni jedan lik do kojeg bi mi stalo, tako da se antagonisti (ako ih uopšte i ima jer baš ne vidim ni protagoniste)  svode na karikature, od nimfomanke preko sociopata i manijaka a uz to još i duhova. I svi zakucani na jednom mestu, 10 epizoda, uz isti enterijer i eksterijer, uz tamu i svetlo (kada neko uključi sijalicu :) ), uz podrum i tavan, sa duhovima-likovima koji se uvode po želji bez neke preke potrebe (Crna dalija, ajte molim vas...na ovu foru bi mogli da kuću nakrcaju sa nekoliko hiljada "famous" duhova). I vise nije bitno da li će neko umreti jer se gotovo u i istoj sekundi pojavljuje kao "živ" duh, a početne shock scene kada nam karakteri nisu bili toliko poznati svakim svojim ponavljanjem i preuveličavanjem postaju u najmanju ruku farsične ako ne i smešne (vidi napr. lik sobarice).  Ono sto me je napr. "užasavalo" :) u seriji Lost bilo je postojanje takozvanih pravila zbog koji su se određeni likovi određeno ponašali ali nama, gledaocima, ta pravila nikada nisu objašnjenja pa se sve svodilo na trenutke u kojima neki lik odluči da učini nešto (napr. da ne ubije) jer eto postoji pravilo za to, jedino što mi za takvo "pravilo" saznamo baš u tom trenutku.  U AHS nedostaje bar takav,u svakom slučaju veoma pogrešan, ali bar bilo kakav "kodeks" ponašanja, tako da ovde duhovi bukvalno mogu da rade sve i to kada god požele bez ikakve motivacije i razloga (ili bar nedovoljno objašnjenog). Ako je moguće sve onda me ništa i ne može iznenaditi pa i događanja sa Violet u desetoj epizodi su manje više bila predvidljiva. Ono sto me jedino može iznenaditi u ovoj seriji jeste da na kraju svi ne postanu duhovi (ako već nisu)...mislim čak je i Lost odigrao na tu kartu . Čim u prikazu neke serije pominjem taj damned Lost :) to znaci da mi se ona bas i ne sviđa.

 Ipak, zbog određenih interesantnih trenutaka i dobre glume (pa i one sobarice :) ) odgledaću do kraja prvu sezonu."

(ipak na kraju, a ohlađene glave i misli, i prihvatanja činjenice da AHS nema baš mnogo veze sa H, prva sezona je ispala solidno)

"Upravo sam odgledao finale AHS. Sa jedne strane bilo je prilično razočaravajuće a sa druge sasvim zadovoljavajuće iskustvo.

Kao serijal AHS nije opravdao moje očekivanja koja sam imao nakon početnih epizoda i prisutni downtrend iz proteklih epizoda ovde se samo završio. Kada pogledamo AHS kao celinu imamo pre svega sjajni kasting sa fenomenalnom Jessicom Lange a pored nje bih istakao posebno dvoje mladih glumaca koji su glumili Violet i Tate. Nažalost scenario je prepun over the top momenta koji su u početku neočekivani i na jedan uvrnut način zabavni ali njihovim nagomilavanjem i prepotenciranjem jednostavno gube svrhu i postaju u najmanju ruku dosadni. Da ne dužim o negativnim stranama AHS o njima sam već gomilu toga napisao ranije.
 Sa druge, pozitivne strane, kraj nije imao nikakav specijalni twist, nešto što će biti tzv. game changer ili nešto što će nam čitavu sezonu postaviti u drugačiju perspektivu. I ako sam se nadao nečemu što će me naterati da nakon poslednjeg kadra kažem "ovo je genijalno" sada, sa kratkom distancom, shvatam da je to u suštini dobra stvar. Hvala scenaristima što nisu posegnuli za  ultimativnim objašnjenjem za sve (a la Lost ) niti je serijal halucinacija nekog od glavnih junaka zatvorenog u nekakvoj ludnici čega sam se i najviše plašio jer je taj i slični nivo razrešenja zapleta serije, filma u ovo današnje doba toliko izanđao.
 Ovakav ipak, manje više, katarzičan kraj (u smislu da svaki lik doživi na jedan ili drugi način tu katarzu) bio je poprilično predvidljiv što i nije tako loše. Sada kada znamo "pravila igre" u ovoj seriji i njeno finalno razrešenje, tragična priča o porodici Harmon i prethodnim stanovnicima Murder Hous-a se ipak može "čitati" kao novela sa početkom krajem i epilogom. Naravno ne slažem se sa kreatorom Ryan Murphy-ijem koji u jednoj od svojih prvih reakcija na kraj prve sezone kaže ("Working on many shows, I feel like this was the [finale] I was most proud of because that was the through-line from the beginning. I feel like that first season of American Horror Story by design feels like a little Edgar Allen Poe novella. It was designed to be very contained"). Ovo po kvalitetu ne može da se poredi sa Edgarom Alanom Poom ili bilo kojom ozbiljnom literaturom/tv serijom ali konceptualno ova njegova izjava njije daleko od istine. Zbog svega toga čitavoj seriji AHS dajem generalno prelaznu ocenu jer mi je u svakom slučaju ovo bila  zabavna "vožnja".
 Ono što je trenutno ipak najzanimljivije pitanje je kako može izgledati druga sezona AHS nakon ovog kraja."

Ispostavilo se su producenti i kreatori serije došli na prilično originalnu (il' bar retko korišćenju) ideju tako da je AHS pretvoren u antologijsku seriju u kojoj će sve sezone biti nezavisne ali će glumački ansambl ostati gotovo isti sa određenim promenama.

Druga sezona, sa podnaslovom Asylum, u prvi plan je podstavila ono najbolje iz prve sezone, a to je Jessica Lange, pa je njen lik,ovog puta kao sestra Džud nemilosrdna upravnica ludnice, postao  noseći.   Smešten u šezdesete godine prošlog veka, doneo nam je mogućnost da uživamo u pojedinim nostalgičnim ludorijama, a šmek tih godina dodatno je pogođen i ugođen dobrim izborom muzike. 

 Glumačkom ansamblu su pridodati James Cromwel, Joseph Fiennes i Chloe Sevigny a posebno je blistala Sarah Paulson, ovog puta u ulozi novinarke-lezbejke koja sticajem okolnosti neopravdano dospeva na to užasno mesto.

 I ako je ova sezona imala pregršt paralenih tokova i priča koje se i nisu sve na najlogičniji način razrešile, kao i (ne)uspešan pokušaj da u mitologiju ubaci sve moguće, od đavola do vanzemaljaca, ipak kao celina, a pre svega zahvaljujući svom jakom emotivno zadovoljavajućem, gotovo epskom, finalu, meni lično ostaje kao najbolja sezona koju nam je AHS iznedrio.

Kako je ugled i popularnost AHS rastao tako je postalo gotovo prestižna stvar pojaviti se u njemu, pa nam je poslednji serijal (sa podnaslovom Coven) dodao još veće zvede u glumačku postavku. Dobitnicu oskara Kathy Bates i Angellu Basset. Da ne pominjem nepotrebno i besmisleno gostovanje Stevie Nicks (Fleetwood Mac) koja glumi samu sebe.

 Interesantna osnovna tema, a to je veštičarenje na jugu Amerike (New Orleans) pomešano sa rasnim odnosima, gotovo od početka pretvorilo se u negledljiv mišmaš, u kome svako ko umre može da oživi (na najrazličitije načine) što u potpunosti ubija saspens, do toga da su se u serijal uvodili ne samo neki likovi već čitave organizacije (napr. tzv. Lovci na veštice) sa kojima  scenaristi kao da nisu znali šta da rade, a pogotovo kako da zaokruže njihove priče.

 Zbog svega toga, Coven je ubedljivo najgora i gotovo negledljivo dosadna sezona AHS, doduše sa definitivno najvećim "bodycount-om". Coven je i najmanje horor sezona u Američkoj horor priči.

Na skali od (1-5) ukupna  prosečna ocena za prve 3 sezone: 3-



ocene po sezonama:

I: 3-

II:3+/4-

III:1+

recenzija: DeHičkok

Mada sam planirao da postavim jednu totalnu drugačiju pesmu u poslednjem trenutku promenih plan...one tužne slušaćemo neki drugi put...

(od 100 do 91 mesta možete pogledati ovde) 


(podaci preuzeti sa http://boxofficemojo.com)

Nastavljamo ovaj istorijski i verovatno nemogući projekat procene/ocene svih 2400 filmova koji su se našli na top listi 100 fimova sa najvećim prihodima od 1990 do 2013 godine. Zarada na  blagajnama sa ove liste se odnosi isključivo na američke bioskope. 

90. Graveyard Shift     $11,582,891

Ova papazjanija od filma, snimljena po noveli Stivena Kinga, samo je još jedna iz niza očajnih ekranizacija ovog kultnog pisca koje su nas prepravile tih godina. U ovom niskobudžetnom i niskokvalitetnom filmu dominiraju pacovi i pacovčine.

89. Cinema Paradiso    $11,990,401

 To što se nalazi tek na 89 mestu po zaradi nije nimalo smetalo da tada pokupi i oskara za najbolji inostrani film. Neosporno remek delo Đuzepe Tornetorea i jedan od meni najdražih filmova Bioskop Paradizo je nostalgična priča o odrastanju u jednom malom mestu na Siciliji u kome je centar zbivanja lokalni bioskop. Film koji bi morao izazvati pozitivne emocije i kod dizelaša iz Zemuna ima i alternativnu produženu verziju sa nešto drugačijim završetkom.

88. Bad Influence    $12,626,043 

Jedan od poslednjih trzaja da se karijera Roba Lou oživi na velikom platnu je prosečan triler koji je u to doba bio prilično popularan u beogradskim video klubovima. I režiser Curtis Hanson i glumac James Spader će tek u periodu koji sledi doživeti svoje najveće, pa rekli bi i zvezdane uspehe. 

87. Crazy People     $13,236,513

 Film nisam gledao ili ako jesam ništa ne pamtim o njemu a sudeći po kritikama i nije neka šteta. Dadli Mur do kraja svoje karijere neće više imati nijedan hit a Deril Hana... gde je sad Deril Hana ? 

86. The Grifters    $13,446,769

Gorka drama Stephena Frearsa o svetu prevaranata i danas je izuzetno intrigantan film. Sjajnu ulogu u njemu je odigrala Anđelika Hjuston a Džonu Kjuzaku ovaj film je predstavljao ulaznicu za holivudsku prvu ligu u kojoj se zadržao čitavu deceniju da bi poslednjih godina potonuo u svet B filma...

85. Lord of the Flies    $13,985,225

Ovu poslednju ekranizaciju romana "Gospodar muva" Vilijama Goldinga nažalost nisam gledao. Prva filmska adaptacija je snimljena 1963 godine pa sudeći po rasponu godina možda novu možemo očekivati 2017 ?

84. Wild at Heart    $14,560,247

  Kada sam ga prvi put gledao na nekakvoj mutnoj bioskopskoj kopiji uzetoj iz lokalnog video kluba mislio sam da gledam nekakav horor triler...tek drugo gledanje (sa dobre kopije/originala) otvorilo mi je oči i shvatio sam da je u pitanju odlična komedija/parodija... pa opet, odavno sam gledao ovo Linčovo ostvarenje pa ću tek nakon nekog novog (nadam se skorijeg) moći dati nekakav krajnji sud. Wild at Heart je inače te godine osvojio Zlatnu palmu na kanskom festivalu a sam Linč je tada bio neobično vredan pa nam je podario i Twin Peaks,

83. Fire Birds    $14,760,541

Nikolas Kejdž je tih godina lutao između komercijalnih i art projekata pa se odmah na sledećem mestu liste nalazi opet njegov film koji je trebao biti u maniru Top Gana, samo ovog puta sa helikopterima. Film nije doživeo neki uspeh a zanimljiv je možda kao jedan od poslednjih uloga tada već ozloglašene Šon Jang u nekom velikom studijskom projektu (Touchstone Disney)

82. Quick Change    $15,260,154

Mada na linku sa Wiki-a  ne postoji referenca da je u pitanju rimejk  boljeg filma iz 1985 godine (lično sa mister Žan Pol Belmondom) ta činjenica bi se mogla objasniti tehnikalijom da se ovaj film formalno vodi kao nova adaptacija istoimenog romana. Razlika između ova dva filma je u tome što se onaj sa Belmondom  završava samo sa bankom dok je ovde nakalamljen dodatni deo bekstva. U svakom slučaju ovu prosečnu komediju možemo pamtiti i po tome što je u pitanju i jedino (ko)režijsko ostvarenje Bila Mareja. 

81. Spaced Invaders    $15,369,573

 O ovom filmu osim ne znam ništa više od bilo koga od vas. Zbog toga evo i trejlera za film (i to na Nemačkom :) ) a onaj ko se potrudi može ga pronaći kompletnog na youtube-u.

U sledećem nastavku, bavimo se filmovima od 80 do 71 mesta

71	Tremors		$16,667,084
72	Tales From the Darkside: The Movie		$16,324,573
73	Men at Work		$16,247,964
74	I Love You to Death		$16,186,793
75	Mo' Better Blues		$16,153,593
76	Avalon		$15,740,796
77	The Bonfire of the Vanities		$15,691,192
78	Revenge		$15,645,616
79	Reversal of Fortune		$15,445,131
80	Mr. Destiny		$15,379,253

Negde sam pročitao da je ovo najbolji Zečevićev film. Doduše ako su u igri "Mala noćna muzika" i "Kupi mi Eliota" ("Četvrtog čoveka" još nisam pogledao) onda to i nije neka preporuka. 

Ipak, ovaj uvodni deo je možda i previše grub. Apsolutno poštujem rad i trud ovog, sad već sredovečnog, autora koji uprkos svemu (a tu mislim na ekonomsko stanje i uopšte stanje filma u ovoj zemlji zvanoj Srbija) uspeva da ima neku vrstu konstantnosti u svom radu.
 Nakon što je debitovao sa interesantnim dokumentarnim filmom "Dečak iz Junkovca" (zanimljivim najviše po svom glavnom junaku Radomiru Belaćeviću) dobio je priliku da par godina kasnije snimi i svoj prvi celovečernji film "Kupi mi Eliota" koji nažalost ostaje crnim slovima upisanim u našu kinematografiju zahvaljujući pre svega što je u pitanju "vanity" projekat svojih producenata (Ivana Mihić and co.). 
  Nakon toga, četiri godine kasnije (2002), pojavljuje se Zečevićev "TT sindrom" (meni njegov najdraži film) koji uprkos nekih svojih mana ostaje pozitivan eksces u srpskoj  kinematografiji (ako računamo period od 1991 godine pa do danas) i u kome Zečević pokazuje svoj nesumnjiv rediteljski talenat. 
 Poslednju deceniju Zečević taj svoj talenat nažalost najviše troši  učestvujući u manje više katastrofalnim tv projektima poput "Sinđelića" i napr. "Vojne akademije" koji su, mada zanatsko korektni snimljeni,  nesumnjiv primer scenarističkog stanja (ili bolje rečeno 'ranja) koje dominira ovim prostorima poslednjih godina. 
 Zečević je doduše najmanje kriv što su scenariji u tim serijama gotovo ispod nivoa i Čalićevih komedija ("Idi mi dođi mi") i što nam je glumački potencijal proteklih decenija rapidno oslabio.

I kad već pominjem glumački potencijal konačno je vreme da nešto napišem i o Neprijatelju. Vuk Kostić je ovde pružio svoju najbolju ulogu i konačno pokazao da stvarno (ponekad) i ume da glumi. Tihomir Stanić u ulozi hromog Dabe dao je svom liku dovoljno mistike i autentičnosti da bude pamtljiv ali opet samo onoliko koliko mu je to sam scenario  dopustio...

 Priča o malom odredu koji neposredno nakon završetka rata kreće u raščišćavanje minskih terena da bi u napuštenoj fabrici otkrili čoveka zazidanog u podumu (Stanić) imala je sve potencijale da bude poprilično zanimljiv žanrovski film. 

 Jer na jednom mestu imamo zlokobnog misterioznog stranca nakon čijeg oslobađanja kreće serijal nesrećnih incidenata i imamo na svakom koraku po neku minu koja samo čeka da eksplodira... odlična je to podloga za saspens.

 I film nas u tom svom prvom delu u potpunosti zadovoljava u svakom pogledu ali kako se priča bliži klimaksu umesto dramsko/akciono/trilerskih elemenata počinju da dominiraju filozofski što potpuno nepotrebno (u smislu filmskog toka) Neprijatelj bacaju na teren drame sa poukom i naukom o besmislenosti rata (i kako za zlo nismo krivi mi već taj neki nadnaravni entitet ,drekavac ?, koji manipuliše našim manama i slabostima). 

 Kao kada bi se u sredini filma fenomenalna "Južnjačka uteha" Voltera Hila pretvorila u paraboličnu/simboličnu/melodramsku priču o jadnom i nesrećnom položaju Kajdžunaca u močvarama Luizijane.

  Dobro,preterujem. Nema u Neprijatelju nikakvog naglog preokreta ili tome slično, i taj drugi nivo filma, sa "filozofskim" pogledima na rat postoji od samog početka, samo što on gotovo dominatno zavlada u drugoj polovini. 

I tako, ponovo, film pada na (nedovoljnom dobrom ali daleko od lošeg) scenariju ali ta mina na koju je ovog puta Zečević nagazio definitivno nije fatalna jer Neprijatelj je solidno režiran i fotografisan film... 

Na skali od (1-6) ocena: 3+

recenzija: Gimitrije Verzić. duh sa dva plava oka 

Režija: Rodrigo Cortes

Glume:   Sigourney Weawer 
                  Robert De Niro
                  Cilian Murphy

                          
O čemu se ovde radi: 

 Ovog puta, za razliku napr. od filma Aliens, Sigurni Viver predvodi tim koji broji ukupno dva čoveka. Drugog člana čini njen asistent (kao i uvek sjajni Cilian Murphy). Ovaj tim (inače sa univerziteta) proučava parapsihološke fenomene, tačnije razotkriva ih. Lažni proroci,vidovnjaci,telekinetičari,goustbastersi i isterivači đavola, čuvajte se...Ripli će vas srediti tj. raskrinkati...ali... ovog puta...

ništa neće biti kao u Aliensu... naročito kada se namerače na Simon Silver-a (Robert De Niro) čuvenog vidovnjaka  koji se nakon dugogodišnjeg misterioznog nestanka iznenada ponovo pojavljuje u gradu.

Ključna reč iz naziva filma:

Lights

Ako bi opisao jednom rečju ovaj film koju bi reč upotrebio:

 Interesantan

Ima li tu nešto zanimljivo ?

Naravno... i ako je osnovna misterija ta da li je Robert De Nirov lik fejk ili stvarno poseduje moći film ne samo da drži pažnju već i završnica donosi totalno neočekivano razrešenje koje je i dalje manje više utemeljeno u samoj logici filma. Za scenario ali i režiju je zaslužan relativno mlad španski  stvaralac Rodrigo Cortes (1973 godište) koji je ovim filmom izgleda upropastio priliku da napravi karijeru na američkom tržištu. Nažalost, ovom filmu nije bila ni pružena prilika za bioskopskom distribucijom i gotovo odmah je tamo završio "na video policama" (ako tu definitivno zastarelu frazu možemo uopšte danas, u doba online servisa, koristiti)

Šta je dobro u ovom filmu ?

Sve tri noseće uloge su odlično odglumljene. Film u suštini i ima samo ta tri lika. Ostali su tu dati na nivou skice i ako i neke od njih glume poznati glumci.

Šta je još dobro u filmu ?

Scenario.

Šta je loše u ovom filmu ?

Scenario.

Šta je još loše u ovom filmu ?

Hajde da malo pojasnim to u vezi scenarija. Kao što rekoh na samom kraju nas čeka veliko otkriće. Ne mislim da je ideja loša. Naprotiv. Ne mislim ni da je "prevario" gledaoce. Naprotiv. Ima tu nekoliko sitnih tragova koji na kraju dobijaju sasvim jasan smisao. Ono u čemu je verovatno preterao jeste način na koji je snimljena završnica filma. Film koji gotovo nije koristio specijalne efekte (ili barem vidljive) na samom kraju bukvalno eksplodira a to nimalo nije u skladu sa osnovnim nitom filma. Ne treba to...jednostavno, Cortese Rodrigeze mogao si malo da ukočiš tu...

Takođe, ni dinamika filma nije baš sjajna...u pojedinim deonicama previše je statičan...da, ovo jeste u suštini drama ali moglo je to i bolje da se nijansira, finišira, zaokruži...

Postoje li bolji filmovi od ovog ?

Da

Postoje li lošiji filmovi od ovog ?

Naravno...

Vredi li ovo gledati ?

Naravno. Gotovo me čudi a bome i strašno nervira što je ovaj, u suštini sasvim solidan film, tako strašno nagrabusio i od publike i od kritike. Većina ga ne voli, gotovo i da mrzi... i ne želim da upadnem u raspravu o tome da je Red Lights suviše pametan za svoje dobro. Ne... jednostavno pružite mu šansu pa sudite sami...

Zaključak za kraj:

Solidna četvorka za ovo delo...uprkos svemu...i svim

Na skali od (1-6) ocena: 4

recenzija: Gimitrije Verzić. duh sa dva plava oka 

The Bravados nam nudi pefektnog Gregori Peka kao misterioznog hladnokrvnog osvetnika i predivnu i dalje nenadmašnu CinemaScope/TechnoColor sliku.

Da, fotografija ovog filma je predivna. Leon Shamroy, višestruki dobitnik oskara za kinematografiju je naravno najzaslužniji za to.

Režija: Henry King
Glume: Gregory Peck
               Joan Collins
              Stephen Boyd
              Lee Van Cleef

The Bravados je klasičan vestern i to poprilično surov (ne u samom prikazu nasilja već u kontekstu priče). U gradić u kojem je za sutrašnji dan predviđeno vešanje četvoro bandita ujahao je čovek u crnom. Uputio se pravo u šerifovu kancelariju. Želja mu je da pristustvuje tom javnom pogubljenju i ako je moguće da vidi te kriminalce.

 Tako film počinje. Kasnije se pretvara u film potere i osvete, dok Pek neumoljivo progoni ljude koje smatra odgovornim za smrt svoje supruge.

Ovaj film sem solidne režije iskusnog Kinga poseduje i poprilično neočekivan twist u završnici koji dodatno dovodi u pitanje moralne postulate kojim se vodi naš glavni junak. Taj sami moralni aspekt filma je ovde dat prilično blatantno i možda za film iz 1958 godine je to bilo neophodno da bi se uopšte pojavio u bioskopima. Zbog toga mu opraštamo što nam pouku priče pojedini karakteri(sveštenik) praktično direktno saopštavaju.
Ono što mu definitivno ne možemo oprostititi je upotreba prelepe Džoan Kolins.

Scenario joj nije ponudio ništa više od toga da bude samo lepa i da se pojavi u pravom trenutku na pravom mestu. Njen lik je ubedljivo bled... ali i dalje prelep

Na skali od (1-6) ocena: 3+ 

recenzija: Gimitrije Verzić. duh sa dva plava oka