Ponovo smo u 1970 godini. Italija. Godina u kojoj nam je ta zemlja podarila pregršt zanimljivih naslova poput Arđentove "The Bird with the Crystal Plumage", Bud Spenser&Terence Hill vestern komedije "They Call Me Trinity" ali i De Sikinu "The Garden of the Finzi-Contins".
De Sikin film je osvojio oskara za najbolji film van engleskog govornog područja ali fascinantno je to što se iste te (1970) godine još jedan film okitio oskarom.  O njemu smo već pisali, "Investigation of a Citizen Above Suspsicion".  "Vrt Finci-Kontinievih" je osvojio oskara za 1971 (jer je premijerno prikazan u decembru 1970 a u Americi 1971). I tako, u obilju  filmova (a neke nismo nismo ni pomenuli) jedan, fascinatan u svakom pogledu, stigao nam je takođe iz Italije te daleke sedamdesete.

Snimljen po romanu Alberta Moravie ali, pre svega, po scenariju i režiji Bernarda Bertoluccia, uz snimateljski doktorat Vitoria Storara, "Konformista" je autentično remek delo svetske kinematografije i jedan od onih ostvarenja  kojima možemo sasvim slobodno natrljati nos onima koji ne misle da je  film i umetnost.

Fašizam je oduvek bio bolna tačka italijanske istorije.  Činjenica da je jedan veliki narod poput njihovog prilično lako podlegao Musolinijevim dražima/lažima dokaz koliko je  ljudska priroda krhka. "O sole mio"  i pica kaprićoza, uz žal za mladost tj. grande Rome, transformisala je malog Benita u velikog Il Ducea... što bi rekao Bernardo B., beše to danak konformizmu.  Kritici fašizma Bertoluči se, uz još mnoge italijanske autore, često vraćao u svojim delima.

Glavni junak Marčelo (brilijantni Jean-Louis Trintignant) je običan čovek koji želi, kako sam kaže, da postane normalan i uklopljen u društvo. Da bi to učinio potrebno je da učini samo dve stvari. Prva, da se oženi i time spreči bilo kakve pomisli (drugih a i sebe) o svojoj homoseksualnoj orjentaciji . Druga stvar koju će preduzeti biće, normalno,  članstvo u vladajućoj partiji. Dobro je za karijeru biti član vladajućih stranaka, i sada u Srbiji, i tada u Italiji...pa bile one i faštističke.

 I dok mu planovi za venčanje relativno fino napreduju uprkos ambivaletnom odnosu koji ima ka svojoj verenici (a i budućoj tašti) uključenje u fašističku tajnu policiju donosi probleme. Ključnu ulogu u njegovoj laganoj inicijaciji u partiju pružiće mu njegov slep prijatelj sa radija koji se, naravno, zove Italo. O tome da slepac vodi druge pisao je i Domanović. Italovo slepilo ovde predstavlja alegorijsko viđenje čitavog društva. Nije dobri Italo ovde nekakav vođa, on je samo  obični čovek uveren da čini pravu stvar.  U jednom (od mnogih) fascinatnih trenutaka Italo poručuje Marčelu da je baš dobro što je postao fašista i da je to pravi put i za njega i za sve nas i da on, Italo, a to znaju svi ,nikada ne greši.  Dok izgovara te reči  kamera klizi ka Italovim nogama i otkriva da onaj koji nikada ne greši nosi rasparane čarape i cipele.

 Bertoluči je, uz pomoć Storarove magije, svaki kadar ovog filma zamislio kao sliku jedinstvenog kolorita. Poigravanje senkama i svetlošću, pitoreskni pejzaži, široki planovi kombinovani sa portretima daju predivan, izuzetan,  vizuelni pečat filmu. i"Il Conformista" je jednostavno od početka do kraja spektakularno lep film. 

Osim Trintignant i ostali glumci su ostvarili nezaboravne uloge, Ipak, moram izdvojiti Dominique Sanda. Njen lik krhke i istovremeno opake lepotice Ane kao i njena završna sudbina obeležiće čitav film.

Samo zbog emotivnog hladnog odnosa Bertolučija ka svojim junacima koji gledaocima ne dopušta da  se i stvarno vežu za prikazane likove "Il Conformista" neće, na ovom blog-u, postati prvi film sa najvećom ocenom.  Mada, upravo zbog  te hladnoće glavnog junaka koju nam je  Bertoluči savršeno preneo na ekranu/platnu, upravo zbog takve atmosfere koja provejava čitavim filmom, završna scena u Francuskoj, u šumi koja liči na one kičeraje sa starih razglednica,  svojim razrešenjem i emotivnim impaktom,  postaje još upečatljivija.

Ako niste gledali pogledajte. Možda vam se i lično ne svidi ali nema nikakve sumnje da ćete moći prepoznati i poštovati sve kvalitete zbog kojih je "Il Conformista" evo već 45 godina jedan od najboljih filmova svih vremena.

Režija: Bernardo Bertolucci

Glume: Jean-Louis Trintignant, Stefania Sandrelli, Dominique Sanda 

Na skali od (1-6) ocena: 5+

recenzija: Biograf

S vremena na vreme pojavi se neki film koji te oduva sa nogu. Nije bitno kada je snimljen, bitno je samo kada si ga gledao

"The Virgin Suicidies" zamalo da bude baš jedan od takvih.

Režija: Sofia Coppola
Glume: Kirsten Dunst
             Josh Hartnett
             James Woods
             Kathleen Turner

Stajao mi je ovaj film na hard disku, na CD, na DVD dobrih desetak godina ali nikako se nisam usuđivao da ga pogledam. Zašto bih terao sebe da gledam priču o tinejdžerkama koje se (samo)ubijaju ? To mora da je užasno depresivan film a to što ga mnogi svetski kritičari fale verovatno ima veze samo sa tim čija ćerka crnu vunu prede, ako kapirate šta hoću da kažem ? Ne ?
Ne kapiram baš ni ja...ali verujte mi na reč, baš je mudro.

Dakle, ovo je priča o porodici Lisbon, smeštena u sedamdesete godine prošlog veka, Tačnije ovo je priča o pet sestara Lisbon. Ne,ne, ovo je priča o grupi drugara koja je bila zaljubljena u pet sestara Lisbon iz njihovog komšiluka.

A ne, nije ni to. Ovo je priča o prvoj pravoj ljubavi. Ono kada se zatreskaš i ne znaš šta te snašlo. 

Ma, nije ni to. Ovo je priča o verskoj zatucanosti i posledicama. O autoritativnim roditeljima i problemima odrastanja. 
 "The Virgin Suicidies" je sve to i ništa od toga.

Od prvog trenutka kada sam začuo taktove muzike grupe Air znao sam da je ovo film koji sam morao mnogo ranije da pogledam. Slušao sam temu/pesmu i soundtrack godinama a sada sam konačno gledao i slike koje ga prate... a Sofia Coppola te odmah ubaci u mašinu...i vozi... vozi... ludačka je to vožnja. Snažna,emotivna...
 Odlično manipuliše Sofija sa nama (gledaocima). Taman kada opadne pažnja ubaci pravu muziku ili se režijski raspojasa...vala... kako kadrira što bi neki rekli.
(Dobro, preterujem. Nema ovde egzibicija zbog kojih napr. volim filmove Brajana De Palme, ali je režija/stil sasvim vidljiv. I taj stil mi se sviđa)

Priča počinje sa (bezuspešnim) pokušajem samoubistva najmlađe sestre Lisbon. Narator, jedan od dečaka iz komšiluka, nam odmah otkriva kakva sudbina čeka sestre pa ovo nije nikakav tzv. "spojler".
 Zanimljivo je da narator nije jasno definisan ali znamo da je to neko od dečaka.

Džejms Vuds je ovde totalno suprotan od likova na koje nas je navikao (engergičnih, žestokih, "lakih na okidaču" mačo mena) tako da je njegova uloga pasivnog, mirnog, odsutnog oca (i nastavnika) koji je u potpunosti pod uticajem svoje autoritativne supruge (takođe sjajna Ketlin Tarner), jednostavno fenomenalna.

I kao što rekoh, vozi nas tako Sofija većim delom svog filma ali u jednom trenutku, a tačno znam i kom, ja sam odlučio da napustim taj "voz". Scena na školskom igralištu a nakon školske igranke je upravo ta u kojoj mi je magija nestala (a i snovi raspršeni...kao i nesrećnoj Lux Lisbon).
 Ne, film je do kraja sasvim korektan ali više to nije to. Nije remek delo. Kao da sam se tada emotivno diskonektovao...nekako mi se smučio "život", previše se razočarah u te likove sa ekrana... Znam, zvuči ovo totalno amaterski. 'ebiga, i ja sam
(nekad bio) ljudsko biće...i ja sam (bio) od krvi i mesa. Ljubav je to...ah ta mladalačka ljubav...

Mladost ludost....


Na skali od (1-6) ocena: 4+

recenzija: Gimitrije Verzić. duh sa dva plava oka

 Jedan od najdugovečnijih britanskih "mistery" serijala (emituje se od 1997 god. na ITV) verovatno sa razlogom ima toliki uspeh među svojom publikom.

Meni ti razlozi nisu dovoljni da bi se ubrajao u ljubitelje ubistava u izmišljenom okrugu Midsomer. Ima nešto u samoj strukturi/postavci ove serije što mi deluje odbojno. Da li je to što su ubice/žrtve uglavnom nekakvi penzioneri a motivi za ubistva tipično agatokristovski i to u najbanalnijem/najpovršnijem smislu (inače obožavam sve od Kristi Agate) a istraga/razrešenja prespora i preopširna ? Da li zbog neverovatnog broja prepričavanja pa nam tako otprilike na svakih desetak minuta neko (obično DI Barnabi) ponovi ono što smo imali već priliku da vidimo malo ranije, valjda zato što je publika ove serije zaboravna pa da ih upute ponovo u priču nakon dužeg bloka reklama ?

Pogledao sam za ovih (skoro) dvadesetak godina nekoliko filmova iz ove serije i ne mogu reći da su mi ostavili nekakav utisak. Specijalno za ovu priliku, metodom slucajnog uzorka, odabrao sam tri filma iz prve trecine serijala (prvih 6 sezona)  i pogledao da bih ipak doneo nekakav merodavni sud.

Sve tri epizode su patile od istih problema. 100 minuta (koji sa predviđenim blokovima reklama traju 120) je u sva tri slučaja bilo predugo za samu misteriju. Podzapleti su najčešće bili besmisleni i nepotrebni a ono što me posebno iritira u samom konceptu serije jeste ta potreba da se nekih dvadesetak (a neki put i više) minuta izgubi na nekakvo upoznavanje/preludij/ za ubistvo. Tu, kao, upoznajemo sve aktere i potencijalne žrtve/ubice obično pripadnike nekog višeg srednjeg/aristrokratskog/penzionerskog sloja Midsomer regije. Ubistvo (striktno bez prikazane krvi ili nečeg goreg)  se odigra u tom nekom 21 minutu a sama istraga kreće u 25. Od preostalih 75 minuta nekih 30 prođe u prepričavanju prethodnih dešavanja.

I da ne pomislite da imam nešto protiv  penzionera. Ekranizacije doživljaja Mis Marple, najčuvenije bake detektiva, su beskrajno šarmantije i dinamičnije od bilo koje Midsomer istrage koju sam pogledao.

A možda jednostavno nisam imao sreće pa sam ubo loše epizode. Ne sumnjam da u tih preko 100 filmova ima desetak stvarno vrednih gledanja. Da li zbog njih vredi pogledati i ostalih 90 ? Prosudite sami...

Na skali od (1-5) ocena: 2

recenzija: Biograf

Ako ste ipak pogledali ovaj film iz 2004 godine onda vam nema pomoći. Vi drugi, srećniji, koji niste imali takvu priliku možda se nakon ovoga  teksta koji sledi ipak odlučite za taj hrabar korak...u provaliju.

"Au... na šta nam liči ovaj film" reče Brosnan. "Bolje da ćutim" pomisli Mur

Zaljubljeni advokati su postali nekakvo opšte filmsko mesto. Šta bi drugo radili advokati osim što bi se malkice svađali malkice ljubili...doduše, kod nas vole i da štrajkuju ?
 Ali dokle je muškaraca, žena i advokata uvek ćemo imati ovakve filmove.

Da li da ustanem ili da odustanem ?

 Ne sećam se "Brokeback planine" sa advokatima ali ovih drugih, heteroseksualnih ima baš pregršt. Reprezentativni primer je svakako klasik (i odlična komedija) "Adamovo rebro"a pada mi na pamet i Robert Redfordovi orlovi dok svi znate za nesrećnu u ljubavi Ali MekBili.
"Laws of Atraction" je režirao Peter Howitt autor zanimljive karijere koji nas je najviše obradovao svojim debi ostvarenjem iz 1998 "Sliding Doors". Ovu irsko/britansku/nemačku koprodukciju je svojim učešćem (kao glumac i producent) pogurao Brosnan koji je ovim projektom pokušao da zakorači na teren romantične komedije.
 Na žalost, ovaj prvi njegov film nakon Džejms Bond faze, bio je neuspešan i u finansijskom i u "umetničkom" aspektu.
 U pitanju je bleda neduhovita komedija koja ne funkcioniše na mnogo nivoa, od glumaca do scenarija koji je pravi primer traljavog nenadahnutog švrakopisa.

Skidam košulju da legnem sa onom koju volim...

Ja još spavam po navici u tvojoj majci....

Verujem cenjeni sude da dobro poznaješ ljude

Ali ono što je najzanimljivije u ovom film je odnos majke i ćerke, tačnije glumice koje ih glume. Majka (Frances Fisher) je samo osam godina starija od svoje ćerke (Julianne Moore) i to se vidi. Zašto su odlučili da to tako bude nemam ti ni pojma niti tri blage veze a ni četiri...

Ja sam mama

Ne, ja sam mama

Ne, ne, ne...ja sam mama

Mama i ćera joj

i na kraju, naravno, živeli su dugovečno i srećno...

Na skali od (1-6) ocena: 2

recenzija: Biograf

"Pingvini sa Madagaskara" su konačno dočekali svoj samostalni dugometražni crtani film i, moram priznati, nisu se nimalo obrukali.

Nema ovde neke spektakularne priče niti spektakularnih scena ali to nije ni bila namera autora i producenata. U nameri da naprave zabavan film za decu (a i za odrasle) pošli su od osnovnog modela koji se već uspešno primenjuje u istoimenoj TV seriji a patentiran je u filmovima "Madagaskar" a to je "akcioni geg". Dakle, smislićemo geg koji će obavezno uključivati nekakvu neverovatnu vratolomiju a onda ćemo videti gde će nas ta vratolomija/geg odvući.
 Pošto film traje samo (i sasvim dovoljno) 90-ak minuta ako neki geg i nije dovoljno smešan veoma brzo usledi novi tako da nema dosade.
 Sinhronizacija na srpskom je, kao što smo i navikli poslednjih godina, sasvim solidna a jedina mana je ta što onima koji su navikli na sinhronizaciju sa TV (B92) biće teže da je prihvate jer ovde su drugi naši glumci pozajmili glasove.

Pristojna zabava i preporuka za prijatno bioskopsko porodično iskustvo.

Na skali od (1-6) ocena: 4

recenzija: Biograf

Da odmah raščistimo jednu stvar. Ovo nije giallo. Ali, reći će neko od vas, film je snimljen 1970 godine u Italiji, muziku (i to jednu od svojih najboljih) je radio Enio Morikone, glumi Florinda Bolkon, kako onda nije giallo ?

 A ja ću još dodati da se odmah na početku odigra i krvavo ubistvo (žiletom preko nežnog ženskog vrata)... pa opet "Istraga nad besprekornim građaninom" nije giallo.
 Naprotiv.
U pitanju je oštra satira tadašnjeg "stanja nacije" u Italiji i odnosa pojedinca i sistema, sistema duboko zagađenog i korumpiranog. Otprilike kao i naš poslednjih stotinjak godina.

Režija: Elio Petri
Glume: Gian Maria Volonte
             Florinda Bolkan

Fenomenalni Volonte, koji svojom pojavom i snagom interpetracije prosto "pokida" svaki kadar u kome se nađe, glumi iskusnog i poštovanog inspektora koji, iz prozaičnih razloga, poput dosade i zato što mu se eto može, ubija svoju ljubavnicu (Bolkan).
 A da (nama i njemu) bude još zanimljivije podmeće direktno inkriminirajuće dokaze koje upućuju ka pravom ubici (dakle ka sebi) pa čak i lično predvodi istragu.

Izuzetno uzbudljiv i originalan početak (kojim sam vam ja ispričao i tako vas malčice zeznuo, ali verujte to je samo prvih 10 minuta filma) prati jednako intrigantan nastavak koji donosi nove slojeve u ovoj priči i polako nas prenosi sa terena trilera ka terenu političkih intriga i beskrupulozne satire.

Kada zakoračimo u drugi deo filma, sve jake karte su već na stolu, ali umesto odlučne završnice, film sve više tone ka apstraktnosti i svetu koji je bliži junacima jednog Kafke. 

 "Indagine su un cittadino al di sopra di ogni sospetto" počinje da se pomalo "davi" u predugim dijalozima (koji sve više liče na monologe) a i konkretne političke teme/protesti postaju sve više locirani u taj vremenski okvir u kojem je i sam film realizovan, pa, nažalost, pojedini njegovi segmenti jednostavno ne mogu da prežive sud vremena.

Te 1970 godine film je doživeo izuzetan internacionalan uspeh i uspeo je da osvoji i oskara za najbolji film van engleskog govornog područja. Ono što je posebno zanimljivo jeste da nam je te iste godine Italija podarila još nekoliko veličanstvenih filmova a o jednom od njih, koji i danas izgleda fascinantno i vanvremenski, i koji na  bolji način šalje univerzalnu (u tom konkretnom slučaju) antifašističku poruku pisaću veoma skoro.

Na skali od (1-6) ocena: 4*

* impresivni Volonte zaslužuje bar svih 6 zvezdica

recenzija: Gimitrije Verzić. duh sa dva plava oka