Neprijatelj (2011)

Negde sam pročitao da je ovo najbolji Zečevićev film. Doduše ako su u igri "Mala noćna muzika" i "Kupi mi Eliota" ("Četvrtog čoveka" još nisam pogledao) onda to i nije neka preporuka. 

Ipak, ovaj uvodni deo je možda i previše grub. Apsolutno poštujem rad i trud ovog, sad već sredovečnog, autora koji uprkos svemu (a tu mislim na ekonomsko stanje i uopšte stanje filma u ovoj zemlji zvanoj Srbija) uspeva da ima neku vrstu konstantnosti u svom radu.
 Nakon što je debitovao sa interesantnim dokumentarnim filmom "Dečak iz Junkovca" (zanimljivim najviše po svom glavnom junaku Radomiru Belaćeviću) dobio je priliku da par godina kasnije snimi i svoj prvi celovečernji film "Kupi mi Eliota" koji nažalost ostaje crnim slovima upisanim u našu kinematografiju zahvaljujući pre svega što je u pitanju "vanity" projekat svojih producenata (Ivana Mihić and co.). 
  Nakon toga, četiri godine kasnije (2002), pojavljuje se Zečevićev "TT sindrom" (meni njegov najdraži film) koji uprkos nekih svojih mana ostaje pozitivan eksces u srpskoj  kinematografiji (ako računamo period od 1991 godine pa do danas) i u kome Zečević pokazuje svoj nesumnjiv rediteljski talenat. 
 Poslednju deceniju Zečević taj svoj talenat nažalost najviše troši  učestvujući u manje više katastrofalnim tv projektima poput "Sinđelića" i napr. "Vojne akademije" koji su, mada zanatsko korektni snimljeni,  nesumnjiv primer scenarističkog stanja (ili bolje rečeno 'ranja) koje dominira ovim prostorima poslednjih godina. 
 Zečević je doduše najmanje kriv što su scenariji u tim serijama gotovo ispod nivoa i Čalićevih komedija ("Idi mi dođi mi") i što nam je glumački potencijal proteklih decenija rapidno oslabio.

I kad već pominjem glumački potencijal konačno je vreme da nešto napišem i o Neprijatelju. Vuk Kostić je ovde pružio svoju najbolju ulogu i konačno pokazao da stvarno (ponekad) i ume da glumi. Tihomir Stanić u ulozi hromog Dabe dao je svom liku dovoljno mistike i autentičnosti da bude pamtljiv ali opet samo onoliko koliko mu je to sam scenario  dopustio...

 Priča o malom odredu koji neposredno nakon završetka rata kreće u raščišćavanje minskih terena da bi u napuštenoj fabrici otkrili čoveka zazidanog u podumu (Stanić) imala je sve potencijale da bude poprilično zanimljiv žanrovski film. 

 Jer na jednom mestu imamo zlokobnog misterioznog stranca nakon čijeg oslobađanja kreće serijal nesrećnih incidenata i imamo na svakom koraku po neku minu koja samo čeka da eksplodira... odlična je to podloga za saspens.

 I film nas u tom svom prvom delu u potpunosti zadovoljava u svakom pogledu ali kako se priča bliži klimaksu umesto dramsko/akciono/trilerskih elemenata počinju da dominiraju filozofski što potpuno nepotrebno (u smislu filmskog toka) Neprijatelj bacaju na teren drame sa poukom i naukom o besmislenosti rata (i kako za zlo nismo krivi mi već taj neki nadnaravni entitet ,drekavac ?, koji manipuliše našim manama i slabostima). 

 Kao kada bi se u sredini filma fenomenalna "Južnjačka uteha" Voltera Hila pretvorila u paraboličnu/simboličnu/melodramsku priču o jadnom i nesrećnom položaju Kajdžunaca u močvarama Luizijane.

  Dobro,preterujem. Nema u Neprijatelju nikakvog naglog preokreta ili tome slično, i taj drugi nivo filma, sa "filozofskim" pogledima na rat postoji od samog početka, samo što on gotovo dominatno zavlada u drugoj polovini. 

I tako, ponovo, film pada na (nedovoljnom dobrom ali daleko od lošeg) scenariju ali ta mina na koju je ovog puta Zečević nagazio definitivno nije fatalna jer Neprijatelj je solidno režiran i fotografisan film... 

Na skali od (1-6) ocena: 3+

recenzija: Gimitrije Verzić. duh sa dva plava oka