Wes Craven je debitovao ovim filmom. Napisao je scenario, odradio montažu i režirao. Bio je ovo, uprkos svojim nesumnjivim manama, veoma upečatljiv početak karijere velikog majstora horor filma.
Režija: Wes Craven
Glume: Sandra Cassel
Lucy Grantham
David A. Hess
Snimljen kao omaž/krađa/inspiracija Bergmanovim Devičanskim jezerima "Poslednja kuća sa leve strane" (PKSLS) je film prepun očiglednih nedostataka zbog kojih većina gledaoca neće biti zadovoljna pa i ne čudi što ga mnogi i ne smatraju nekakvim klasikom. A on, ako i nije klasik, definitivno jeste kultni film. Nezaobilazno štivo za sve ljubitelje horora koje morate kad/tad pogledati. Da li ćete uživati u njemu ? Ne verujem. Ne znam ko može da uživa gledajući napr. "Šindlerovu listu"...ili Titanik ako ćemo već tako (kako mrzim taj film!!!). I kad smo već kod Titanika, ovaj prvi Krejvenov film je koštao otprilike kao drška stolice koja je koriščena za rekvizit pomenutog "najgoreg filma mog omiljenog režisera".
Vidljivo je da je PKSLS snimljen uz pomoć štapa i kanapa, u produkcijskim partizanskim uslovima, i to bez učešća bilo kakvih zvezda. U to doba i mnogi pornići su imali jače budžete, a s'tim u vezi, da pomenem da i "The Last House on the Left" počinje scenama koji kao da pripadaju jednom takvom (nićpor) filmu (ne brinite, samo je tuširanje u pitanju, što ne znači da je PKSLS film namenjen mlađima od 18 godina). To i ne čudi, naročito ako vam je poznat jedan zanimljiv podatak iz Krejvenove karijere koji se odnosi na njegove same početke gde ga zatičemo u porno industriji.
John Keneth Moore u svojoj knjizi, Wes Craven: The Art of Horror nam otkriva da je Krejven 1971 godine radio (pre svega kao montažer) na projektu producenta Seana S. Cunnighama pod nazivom "Together" sa čuvenom porno glumicom Marylin Chambers. Zadovoljan Krejvenovim radom Cunnigham (tj. investitori koji su stajali iza tog Chambers projekta) odlučuje da producira njegov debi ali u jednom drugom žanru, ultra nasilan eksploatacijski horor.
Krejven stvara scenario praktično za jedan vikend i sa nešto manje od sto hiljada dolara kreće u avanturu snimanja svog debitanatskog ostvarenja.
Sa svoje 33 godine bila je to šansa koju Ves Krejven nije smeo da propusti.
Početak filma, a za one koji ne znaju kom žanru pripada, nateraće ako ne i da prekinu gledanje onda bar da pomisle da je u pitanju nekakva komedija i to veoma loša. Tinejdžerka (koja se prethodno naravno istušira) kreće sa svojom najboljom drugaricom na koncert uz negodovanje svojih roditelja "Iju, još si mlada...opasno je biti u gradu...itd..itd.." koji je ipak na kraju puštaju. Poklanjaju joj i ogrlicu za sreću (p.s. veoma značajan trenutak pokazaće se)
A mlade tinejdžerke, ko sve mlade tinejdžerke. Čekajući na koncert odluče da se malo procunjaju ulicama i da nabave marihuanu (znate, to je ona trava koju naš aktuelni ministar zdravlja želi da slobodno uzgaja u našoj lepoj otadžbini što je i logično jer mi smo, kažu, pre svega poljoprivredna zemlja).
Naleteće na "zgodnog" Juniora koji će im ponuditi da marihuanu podignu u stanu. A tinejdžerke ko tinejdžerke (bile mlade ili stare). Odmah krenuše za Juniorom...i marihuanom.
Kad ono, u stanu, grupica koja je upravo zbrisala iz zatvora. Čujte ta imena i "zanimanja":
Krug Stillo (silovatelj i serijski ubica), Fred "Weasel" Podowski (ubica, pedofil i egzibicionista), Sadie (promiskuitetna psihopatkinja) i naravno Junior, Krugov sin. Ovo je otprilike informacija koju čujemo preko radija u kolima u kojima se ove dve tinejdžerke prevoze na koncert.
I ne, ni u ovom trenutku film ne postaje previše ozbiljan. Uz to, sve vreme nas prati nekakva (neo) kantri muzika sa ritmom koji odgovara, kao što rekoh, nekim komedijama ili parodijama.
Tu su i dva smotana policajca/šerifa...
kojima se pokvari/stane auto pa gotovo ceo film pešače
dok ih ne pokupe neki dobri ljudi i posade na krov sa kokoškama
Čitav taj segment sa doživljajima šerifa i njegovog pomoćnika je kao iz neke loše slepstik komedije, i tu priču paralelno pratimo sa glavnim tokom. Možda upravo zbog ovakve strukture ne očekujemo da će se onakve stvari desiti u toj glavnoj priči... i zato je šok verovatno još jači kada se suočimo sa tim delom filma.
A taj glavni tok postaje sve ozbiljniji... napetiji...grozniji...
...stravičniji...užasniji...
i konačno beznadežniji...da...postoji...taj savršen, beskrajno težak i užasan događaj u filmu koji svojom vizuelnom snagom duboko zakopa po našim najcrnjim i najgorim mislima a istovremeno, i to je ono što mu daje posebnu kvalitetu, pruža neverovatno katarzičnu scenu u kojoj počinioci prethodnih grozomornih dela (mislim na David A. Hess pre svega) isporučuju takvu glumačku interpretaciju na kojem bi im pozavideli mnogi profesionalni glumci (jer, u trenutku snimanja svi ovi su bili pre svega amateri).
Ta scena, kada na njegovom licu uviđamo užas i neverovanje u kome, kao da sam sebe, preispituje da li je moguće da je, čak i on takav, mogao počiniti ovakve grozote, jeste vrhunac filma.
Taj trenutak je upravo taj mali ali presudan momenat u kome jedan ovakav eksploatatorski film izdiže iznad svojih uzora i žanra jer na jedan užasno drastičan i efektan način nam nabija na nos činjenicu da mi, ljubitelji horora, uživamo u njima i zbog nasilja koji se u njima prikazuje.
To nije kraj filma. Postoji i završna trećina, koja je toliko neverovatna da je morate videti da bi ste poverovali u nju.
Veoma težak film za gledanje. Opor, gorak ukus nam ostaje nakon završetka. Ne verujem da ću ga ponovo gledati. Nemam muda. Pa bio i samo duh...
Na skali od (1-6) ocena: 4
recenzija: Gimitrije Verzić. duh sa dva plava oka
Post a Comment