The Place Beyond the Pines (2012)

Jedan od onih filmova koje je veoma lako voleti a, čini mi se, još lakše mrzeti.

Režija: Derek Cianfrance

Glume: Ryan Gosling

             Bradley Cooper 

             Eva Mendes

I mada ga je nezahvalno porediti sa nekim našim ostvarenjima (jer to su ipak dva raličita nivoa poimanja filmske umetnosti) dok sam ga gledao nisam mogao da se otrgnem pomisli da bi ovako nešto rado snimili autori filmova poput "Mala", "Tamna je noć" i ponajviše, "3 letnja dana". Toliku količinu negativnih dešavanja u životima junaka "The Place Beyond the Pines", uz neverovatne koincidencije i obrte odavno nisam video u nekom američkom filmu i oni (likovi) kao da su pobegli iz nekog našeg  "socijalnog" filma.
 Na sreću "The Place Beyond the Pines" je mnogo bolji film od pomenutih (a naših).

Ova, gotovo epska struktura filma, koja pokriva različite generacije i vremenske periode, je najbolja u svom glumačkom delu. Svo troje glumaca (da, čak i Eva Mendes) su nam pružili vrhunske kreacije. Rajan je odličan kao eks-cirkuzant/motorista/pljačkaš banke/na izgled introvertan/otac, Bredli je veoma dobar kao policajac/heroj/kukavica/karijerista/otac a i Eva je dobra u svojoj nezahvalnoj ulozi žene akuzativa (jer sve vreme "trpi" radnju). Rej Ljota je ipak taj koji svojom kratkom epizodom pokupi sav glumački šnjur. I dok bi mogao da zamislim i neke druge glumce u ulogama koje igra pomenuta trojka, ne postoji niko ko bi bolje od Ljote odigrao ulogu jezivog/"prljavog" policajca i samo zbog njegove bravure vredi pogledati film.

Osnovna mana "The Place Beyond the Pines" je njegovo trajane. Dva sata i dvadeset minuta za ovakvu priču je jednostavno predugo. Niti je toliko tema univerzalna (kako pokušava da nam "proda" Cianfrance) niti nam je stvarno bilo potrebno da gledamo neke situacije (pa i neke likove) kako obavljaju radnje od nikakve važnosti za film. Naročito poslednja trećina filma donosi pad i istovremeno uvodi nove likove za koje, navodno, publika "mora" da gaji simpatije ili bar nekakva osećanja. Tome nimalo ne pomaže veoma vidljiva činjenica da likove sedamnaestogodišnjaka tumače znatno stariji glumci.

 Derek Cianfrance je uspeo, mada sam siguran da mu to nije bilo namera,  da nijednog aktere ove teške drame ne prihvatimo kao realnu osobu, od krvi i mesa, već ih je prikazao kao nekakve pijune na šahovskoj tabli kojima neko drugi (režiser i scenarista) diriguje sudbinu i smešta ih u određene situacije jer, eto, baš bi bilo zgodno kada bi bili baš tamo i baš u tom momentu. I kao što nam u šahu, najčešće nije stalo do tih pijuna, tako i u ovom filmu autori nam ne daju šansu da nam stvarno bude bitna sudbina bilo koga od ovih imaginarnih likova.

Na skali od (1-6) ocena: 3+

recenzija: Biograf