(2 u 1) Na tragovima žutog: Coartada en disco rojo aka The Two Faces of Fear (1972) i Anima Persa (1977)

Oba ova filma imaju nekoliko zanimljivih detalja zbog kojih ih vredi pogledati ali i takođe podosta i onih drugih zbog kojih su zasluženo, manje više, zaboravljeni. Oba takođe imaju elemente giallo žanra ali nedovoljno da bi ih svrstao u prave predstavnike "žutih" (a to nisu, da ne bude nikakve nedoumice i uprkos Nikoliću Tomi, kineski filmovi).

1. Coartada en disco rojo aka The Two Faces of Fear (1972)

Režija: Tulio Demicheli
Glume: George Hilton
              Fernando Rey
              Anita Strindberg
              Luciana Paluzzi

Špansko-italijanska koprodukcija od pre 42 godine (ako ovo čitate 2022 onda je od pre pedeset godina) je krimić smešten u privatnu kliniku u kojoj se kokaju doktori. Tačnije, samo jedan. Majkl mu je ime, njegova majka ponosi se njime. Hteo je da prebegne na drugu, konkurentsku, kliniku u Milanu (do koje se putuje avionom) ali pre nego što je spakovao kofere i sanduke neko ga je spakavao u onaj drugi, mrtvački sanduk.

Osumnjičeni su njegova žena (Strindberg), njegov najbolji drug i kolega (Hilton), vlasnica klinike Elena, a ništa manje sumnjiv nije ni direktor te iste klinike.

 Elena je inače veoma bolesna, na srceta, i neophodna joj je operacija.

Udovica Anita Strindberg (Who Saw Her Die)je takođe doktorka, ne sa sela, već sa iste klinike.

Ovaj neinventivni zaplet (i rasplet) na sreću, poneki put biva presečen istragom duhovitog inspektora (Fernardo Rey) koji je upravo prekinuo sa pušenjem. A svi u filmu, oko njega, puše.

Sem tih, malobrojnih, interesantnih pasaža ovaj film će te pamtiti (ukoliko ćete ga uopšte pamtiti) po operaciji na srcu. Te scene, u kojima nema nikakvih specijalnih efekata već je direktno prikazana prava operacija,  onima sa slabijim stomakom (a to sam ja) nimalo neće prijati. Sa druge strane, te scene, su i vrhunac filma i priznajem,donose odličan saspens i glavni razlog su što filmu dajem prelaznu ocenu.

"Coartada en disco rojo" je jedan (ispod)prosečan krimić koji ne zaslužuje vašu pažnju ukoliko vas ovih prethodnih nekoliko pozitivnih stvari koje sam naveo nisu inspirisali da ga ipak pogledate.

Na skali od (1-6) ocena: 3-*

* na jedvite jade

recenzija: Biograf

2. Anima Persa (1977)

Režija: Dino Risi
Glume: Vittorio Gassman
               Catherine Denevue
               Danilo Mattei

            
Za razliku od prethodnog filma, "Anima Persa" je imala značajne ambicije i na umetničkom i na internacionalnom/festivalskom/nagradnom planu. Režirao ju je Dino Risi, koji je dve godine ranije doživeo veliki međunarodni uspeh sa filmom "Miris žene" (Profumo di Donna) (rimejk tog filma je doneo Al Paćinu oskara), muziku je komponovao već čuveni Francis Lai ("Ljubavna priča","Jedan čovek i jedna žena") a za direktora fotografije je angažovan Toninno Delli Colli .

Snimljen po romanu Đovanija Arpina (po čijem delu je Rosi snimio i "Miris žene") radnja "Anima Persa" je smeštena u Veneciju i to pretežno u jednu ogromnu vilu. 

Mladi Tino dolazi da živi kod svog ujaka i ujne (Denev) jer započinje studije slikarstva u obližnjoj venecijanskoj školi.

Ubrzo će se otkriti da kuća krije mračne tajne koje polako počinju da isplivavaju na površinu i da utiču na sudbinu svih aktera ove storije. 

Rosi uspeva da, u početku, prilično kamernoj studiji o otuđenosti ludilu/usamljenosti/patnji da interesantan ton, tako da film nikada ne upada u (preveliku) monotoniju (...  to je melanholija, nije monotonija...). Upečatljiva je scena vožnje kanalima Venecije u kojoj ujak (maestralni Gassman) priču istoriju ovog prelepog grada svom nećaku tako što mu otkriva kakvi su sve grozomorni zločini dešavali iza bedema pojedinih kuća.

Ono što je takođe dobro u filmu jeste da nam pojedine zaplete raspliće taman na vreme. tako da relativno brzo saznajemo ko se (i šta) krije na tavanu vile. Završnica, mada predvidljiva, donosi dovoljno emotivnog uzbuđenja da i dalje bude efektna.

Ova gotska misterija/drama uprkos svojih dobrih osobina nije i dovoljno dobra da bi je po nečemu istakli u moru sličnih (po atmosferi) filmova iz toga doba. Misterija nije dovoljno interesantna, horor elementi nisu dovoljno horor (mada Anima Persa i nije horor, da odmah bude jasno, da se ne bi ste previše razočarali), pa snažna poruka (koju se bar nadam da su nam autori želeli pružiti) biva zakamuflirana  nekim paralelnim rukavcima priče (poput naivne ljubavne priče). Bilo je ovde lepog štofa ali odelo koje  je na kraju sašiveno nije ispalo po meri.

Na skali od (1-6) ocena: 3+

recenzija: Biograf