Pretty Poison (1968)

Pretty Poison (1968)

Entoni Perkins je oduvek imao problema sa ženama. 

Ovde će upasti u prilične nevolje jer se zatreska u neodoljivu srednjoškolku. Kada na to dodamo da  je upravo pušten iz zatvora/ludnice/sanatorijuma a da mu razigrana imaginacija i  svet fantazija na neki način služe kao utočište od surovog sveta, situacija postaje dodatno komplikovana.

Upravo će zahvaljujući toj svojoj mašti,Denis Pit (Entoni Perkins)   uspeti da zavede, na izgled, naivnu Su Elen Stepanek (Tjuzdej Veld), tinejdžerku koja živi sama sa majkom, i kojoj avantura sa misterioznim novajlijom u gradu, otvara nove vidike.
 Započet kao neka vrsta romantične, doduše malo iščašene, komedije, "Pretty Poison" ubrzo kreće mračnom stazom koja nas vodi ka katarzičnom završetku.

I mada je zaplet sasvim pristojan, sa vrcavim i intelgentnim dijalozima, a režija takođe solidna, najveće blago ovog filma je nesumnjivo pojava Entoni Perkinsa koji dominira ekranom. Njegova harizma i glumački dar ovde vas prosto zakuca za sedište i gotovo magijski vas prenese u svet Denisa Pita tih devedesatak minuta koliko ovo ostvarenje traje.

Duh Normana Bejtsa oduvek je pratio karijeru Entoni Perkinsa. Ta, nesumnjivo, životna uloga  nažalost, osim slave, nije donela i  filmografiju kakav je njegov talenat zaslužio. "Pretty Poison" kome je samo malo nedostajalo da postane pravi klasik,svojom jasnom ironijskom postavkom između glavnih aktera (a naračito imajući u vidu "Psiho") na svojevrstan način pokazuje Perkinsov odnos prema tipizaciji uloga u kome su ga pokušavali ukalupiti. Ipak, 15 godina kasnije, 1983,  vratiće se Normanu Bejtsu.

Režija: Noel Black
Glume: Anthony Perkins
             Tuesday Weld
             Beverly Garland

Na skali od (1-6) ocena: 4-

recenzija: Gimitrije Verzić. duh sa dva plava oka

Il giorno della civetta aka Mafia (1968)

Il giorno della civetta aka Mafia (1968)

Fascinatno je (a  danas prosto i neverovatno) koliko je, ne samo u evropskim nego i svetskim okvirima, italijanska kinematografija bila značajna za istoriju filmske umetnosti u nekoliko decenija prošlog veka.

Režija: Damiano Damiani

Glume:   Claudia Cardinale

                   Franco Nero

                   Lee J. Cobb

                      

O čemu se ovde radi: 

Italija. Sicilija. Mafia...u stvari, sama reč mafija se ne pominje u filmu. A i engleski naziv, osim bombastične "Mafia" bio je "The Day of the Owl". Inače, sam sadržaj bih napr. opisao ovako:
-"Kada se desi svirepo ubistvo  policijski kapetan Belodi (Nero) otkriva da je veoma teško razbiti zid ćutanja u tom mestašcu na Siciliji. Svedok ovog događaja nestaje istog dana a njegova supruga Rosa Nicolosi (Cardinale) se nađe u centru sukoba između ambicioznog kapetana koji ne bira sredstva da bi isterao pravdu i lokalnog moćnika Don Mariana (Lee J. Cobb)"

Ključna reč iz naziva filma:

civetta

Ako bi opisao jednom rečju ovaj film koju bi reč upotrebio:

 Omerta

Ima li tu nešto zanimljivo ?

 Svašta nešto. Direktor fotografije je čuveni Tonnino Delli Colli koji je, za razliku od mnogih njegovih savremenika, svoju karijeru gotovo celokupno proveo u Italiji, a nama je najpoznatiji po kolaboraciji sa Serđom Leonom. Da, Delli Colli je čovek koji je snimio "Dobar,rđav,zao", "Bilo jednom u Americi","Bilo jednom na Divljem zapadu"... I sam uvodni kadar ovog filma je savršen prikaz njegovog raskošnog talenta. 

  Iza kamere je i reditelj Damiani kome je ovo tek prva, u nizu budućih, saradnja sa Franco Nerom (koji ovaj projekat prihvatio, nakon planetarnog uspeha sa Djangom i početka njegove internacionalne karijere, na nagovor svoje tadašnje (i sadašnje) ljubavi Vanesse Redgrave koja je bila oduševljena romanom Leonarda Sciascia po kojem je ovaj film i snimljen).
Damiani je verovatno jedan od najreprezantitivnijih autor tzv. Poliziotteschi podžanra koji je jedna od osobenosti italijanskog filma sedamdesetih godina prošlog veka.

 Tu je i autor muzike, Giovanni Fusco, kome ovaj film predstavlja jedno od poslednjih dela jer te iste godine i umire. Fusco je najpoznatiji po saradnji sa još jednim gigantom italijanskog filma Michelangelo Antonioniem. Ono što će svaki gledalac ovog filma primetiti je neverovatna sličnost jedne od muzičkih tema koja se provlači kroz čitav film sa čuvenim valcerom Nine Rota iz Kuma. Nažalost, na youtube nisam našao kompletnu verziju te teme ali i ovaj isečak, na samom početku kompozicije, može dovoljno da odslika tu sličnost. Podsetimo, prvi Kum je snimljen tek 1972 godine i stvarno ne znam kako se Rota izvukao sa ovim. Možda se pozvao na tzv. željkojoksimovićki zakon?

Šta je dobro u ovom filmu ?

 Sve što sam naveo u prethodnom delu recenzije.

Šta je još dobro u filmu ?

  Kraj filma. Imao sam strepnju tokom čitavog gledanja da će ga Damiani uprskati na kraju. Ipak je ovo 1968 godina, filmovi o mafiji i uopšte javno bavljenje tom problematikom tek je započinjalo svoj živo,t tako da "Il giorno della civetta" pati od povremenih naivnih rešenja ali na sreću, Damiani (koji je značajno preradio i izmenio priču iz istoimenog romana) je ostao dosledan.

Šta je loše u ovom filmu ?

  Kao što već pomenuh, neki odnosi između likova, za današnje pojmove (i našeg gledalačko/životnog iskustva) deluju naivno i nezamislivo. Takođe, film koji započne efektnim i napetim činom ubistva može razočarati gledaoce koji možda očekuje slične scene i u nastavku. Ne, ovo je drama. 

Šta je još loše u ovom filmu ?

Ne želim da pričam o tome. 

Postoje li bolji filmovi od ovog ?

 Kao jedna od preteča filmova sa ovom "sicilijanskom" tematikom normalno je da se za ovih gotovo pet decenija od njegove pojave, omakao i po neki bolji film.

Postoje li lošiji filmovi od ovog ?

   Naravno.

Vredi li ovo gledati ?

   Svakako. Verujem da svako u "Il giorno della civetta" može naći bar nešto u čemu će uživati. 

Zaključak za kraj:

Snimanju "Kao sova danju" (ex-YU naziv) nije se samo protivila mafija (incidenti i čudne nesreće, na sreću bez ljudskih žrtava, pratili su ekipu) već je i lokalna zajednica (vlast/političari) pretila raznim zabranama i ne davanjem dozvola za lokacije. Damieno Damieni je uspeo vešto da izbegne sve te zamke (uz pomoć novinara/javnosti) i da snimi, u suštini, veoma beskrompomisno delo za svoje doba. O aktuelnosti ovog filma i danas, svedoči taj njegov završetak... koji...  prikazuje jasnu distinkciju između ljudi i Ljudi.

Na skali od (1-6) ocena: 4

recenzija: Gimitrije Verzić. duh sa dva plava oka 

La residencia aka The House That Screamed (1969)

La residencia aka The House That Screamed (1969)

Postoji trenutak u ovom filmu kada od relativno predvidljive (ali korektno prikazane) priče, "La residencia" zakorači na totalno nepoznat teren za gledaoce i kada sve karte postaju otvorene. Taj momenat teskobe koja se uvuče u gledaoca traje relativno kratko ali kada se, mada nakon prvobitnog šoka, priča nastavi ka (ne)očekivanom kraju i taj sam završetak dovoljno je efektan i takođe šokantan da se trajno ureže u naše pamćenje.

Radnja je smeštena u ženski internat negde u Francuskoj, sredinom 19 veka, u trenucima kada u njega stiže nova učenica, osamnaestogodišnja Tereza. Školom rukovodi  direktorka Fourneou (Lilli Palmer). Ona ima i pomoć tročlane ženske bande učenica oličene u lideru, okrutnoj Ireni (manijakalno-maestralna Mary Maude) ,koja uz pomoć ucena i sile kontroliše ostale učenice. I tako dok pratimo naizgled redovne i normalne aktivnosti u internatu ubrzo otkrivamo da on krije mračne tajne...

Činjenica da je ovaj film snimljen 1969 i da predstavlja prvu špansku produkciju na engleskom jeziku namenjenu pre svega internacionaloj distribuciji. Mada, u svoje vreme, poprilično loše prihvaćen , svojim tretmanom teme i naročito vizuelnom postavkom ima malo sumnje da je imao uticaja na neke daleko poznatije naslove snimljene narednih godina i decenija poput Suspirie a ikonografski svakako ima udela i u postavci popularne serije Internat.

 Vizuelno impresivan čak i na ovakvoj kopiji koja je trenutno dostupna (nadam se da će se ipak neko setiti da ovo objavi i na blue ray), uz odličnu muziku i kvalitetnu režiju La residencia predstavlja film koji svakako morate videti.

"La residencia" nije savršen film. Svakako je mogao biti dinamičnije montiran i nešto kraći od svojih 99 minuta. Sa druge strane, postoje verzije  koje traju i samo 80-ak minuta gde samo mogu da zamislim koliko je tim intervencijama ovaj film unakažen.  

John Moulder-Brown i Lili Palmer

Cristina Galbo i Mary Maude

Ljubitelji tipičnih gaillo  i exploitation filmova ovde će naći manje zadovoljstva jer, mada smešten u idealni ambijent za eksploataciju, ovde su scene nasilja a naročito golotinje svedene na minimum i mnogo toga je prepušteno mašti ili bolje rečeno noćnoj mori  gledaoca. Takođe, film je poprilično spor ali ovaj gotovo gotski horor  svoj užas i bazira pre svega na finoj građenoj atmosferi . 

Režija: Narciso Ibanez Serador

Glume: Lilli Palmer

             Cristina Galbo

             John Moulder-Brown 

Na skali od (1-6) ocena: 4-

recenzija: Biograf

The Night of the Iguana (1964)

The Night of the Iguana (1964)

Ovakvi filmovi se više nikada neće snimati. Jedostavno, današnja publika to ne želi da gleda. Premijerno prikazan 1964 godine, a sniman krajem 1962 i tokom 1963, 'Noć Iguane' je  okupio  neke od najvećih talenata toga doba ispred a i iza kamera a bome i oko, jer je Ričard Barton  na snimanje poveo i svoju buduću suprugu Elizabet Tejlor. Ekranizacija pozorišne drame Tenesi Vilijamsa (Tramvaj zvani želja,Mačka na usijanom limenom krovu itd...) postigla je veliki uspeh na blagajnama te godine. Danas je tako nešto nezamislivo. Većinsku bioskopsku publiku sada čine tinejdžeri a njih sigurno ne interesuje drama o 'matorcima'... 'em što u filmu non stop nešto brbljaju 'em niko od njih nema super moći i ne nosi neki šareni kostim. Ovaj film je koštao tada oko tri miliona dolara a zaradio gotovo četiri puta više. Koji filmski studio bi se sada usudio da snimi ovako nešto nadajući se takvoj zaradi ?

Ričard Barton je bivši sveštenik kojem se sada posao svodi na vodiča turističkih tura po prelepim zabitima Meksika.

Grupa baptističkih učiteljica predvođena Miss Judith Fellowes (Grayson Hall)
doneće mu nove nevolje (naročito mlada lolita (Sue Lyon)). Spas i duhovno isceljenje pokušaće da pronađe u hotelu na obali jednog malenog meksičkog naselja. Hotel vodi Maksin (Ava Gardner), a uskoro im se pridružuje i Hana (Debora Kar) sa svojim dedom, koji je, kako kaže "najstariji američki pesnik".

"Noć iguane" i sa ovakvom sjajnom ekipom zapravo spada u slabije filmove Džona Hjustona, mada, u suštini to ništa ne znači, jer ne može se baš svaki put snimiti remek delo.  
Glumački gotovo perfektno odigran, od strane sve tri zvezde, i podržan jednako dobro od ostalih glumaca, "Noć iguane" pada u domenu same priče.

Hjustonova solidna režija  nije uspela prevazići kamernost osnovne pozorišne drame a moram priznati ni sama drama sigurno ne spada među vrhunska dela Tenesi Vilijamsa. Ipak, i ovakav, ovaj film je mnogo bolji od većine današnje produkcije.

Nekada su veliki studiji stajali iza ovakvih filmova. Danas, eventualno, ovako nešto možemo videti na TV...i to kablovskom.

Na skali od (1-6) ocena: 4+

recenzija: Biograf