X Files 2016... na pola puta

X Files 2016... na pola puta

Da ne dužim i ne pišem eseje o ovom voljenom čedu devedesetih koji se ovih dana povampirio. O tom, prošlom, ipak samo još ovoliko.

 "X Files" je bila super važna serija u mom životu i zajedno sa "Homicide: Life on the Street"  najvoljenija iz tog perioda. Obe su započele svoj TV život 1993 godine i obe su bile prikazivane, ovde kod nas, na, naravno, najomiljenoj i najvažnijoj TV stanici.
 I dok "Homicide" nije dočekao 21 vek (1999 je ugašen zbog slabog rejtinga ) "X files" se polako ali sigurno pretvarao u dinosaurusa koji je odbijao da umre.  Nekoliko poslednjih sezona nije ličilo ni na šta  a glavni story-arc, koji je od početka bio na klimavim nogama, ta čuvena zavera vanzemaljaca i tajnog vladajućeg establišmenta, se pretvorio gotovo u paronoidnu parodiju.  "X Files" je morao umreti znatno ranije a sudeći po ovim nastavcima koji nam stižu 2016 u vidu mini serijala od samo 6 epizoda, za "X Files" je bolje da je ostao "dead and buried".

Prva epizoda je fascinatno negledljiva, prepuna dijaloga koje umorni Molder i Skali izgovaraju sa tolikim žarem i uverenjem koji, ako ne i više, pokazuju "glumci" u pornićima, s'tim što za razliku od pomenutih, ono što sledi je znantno zanimljivije od onog što nam Chris Carter pruža u prvoj epizodi koja simbolično ima naziv "My Struggle". Druga epizoda jeste bolja od prethodne ali i takva liči na ne neku (ispod)prosečnu epizodu "X files" iz svog zlatnog doba.
 Treća je naravno ponajbolja možda zato što u današnjem svetu i sa ovakvim (gotovo istovetnim) konceptom "X files" i može samo funkcionisati kao parodija.
Teško da će preostale tri epizode uticati na moje konačno mišljenje o ovom revival-u ali ako bude tako očekujte i nastavak ovog teksta. Jer ipak;

btw. pogledajte kako Duhovni peva

p.s. namerno nisam pomenuo još jednu meni verovatno i najomiljeniju seriju iz devedesetih čiji nastavak očekujemo krajem ove godine. Emitovana je 1990-1991 i prekinuta nakon kraja druge sezone sa verovatno najintrigatnijim i istovremeno najfrustrurijaćim cliffhanger-om koja je neka TV serija imala. I ne, u svom nazivu ta serija nema reč NAJ...

Robocop (2014)

Robocop (2014)

I dok niko ko je pogledao originalnog policajca robota iz (za Holivud) (pre)daleke 1987 godine ne bi mogao reći da je taj film dosadan, ovaj novi rimejk, osim što je često dosadan, istovremeno je u nekim trenucima mrtvo ozbiljan...tačnije, više mrtvo...nego ozbiljno.

Režija: Jose Padilha
Glume: Joel Kinnaman
                Gary Oldman,
               Michael Keaton

Ako ipak, pokušamo da zaboravimo original, možda...rekoh samo možda...ovaj produkt iz 2014 godine možemo posmatrati kao (dobar?) pokušaj da se trenutnom holivudskom mejnstrim SF/blokbaster filmu doda  doza društvene angažovanosti. Sam početak, prikaz operacije futurističkih dron/robota koji eto, "čuvaju" mir na bliskom istoku (jer ti roboti su svuda "dobrodošli" osim, avaj, u demokratskoj Americi u kojoj nekakav Drajfusov zakon brani postavljenje robota na ulice) bio je, pokazaće se, i najzanimljiviji, najoriginalniji deo filma. 
 Kada nakon Samuel L. Jacksona, koji je ovde Novak (ali ne Đoković), popularni anti-narodni i pro-korporacijski TV voditelj (ali ne i teniser),  pređemo u ostatak filma, shvatamo da je čitav onaj pokušaj trajao nekih 5 minuta. Sada smo već u klasičnom/prosečnom akcionom SF "spektaklu" koji relativno verno prati originalnu priču o policajcu koji teško nastrada u atentatu a zatim se uz pomoć OmniCorp korporacije vrati na ulice Detroita u vidu Robokapa (Robocop).

 Satira je ovde maksimalno ublažena, akcija (i nasilje) cenzurisano, a crnohumorni elementi iz Verhovenog "Robokapa" su ovde zamenjeni referencama na "Čarobnjaka iz Oza" (Limeni) i "potresnim" trenucima koje prate Robokapovu odiseju od robota sa emocijama do robota bez emocija pa opet  robota sa emocijama. 
 Što se tiče glumaca, Joel Kinnaman je solidan, Gary Oldman uspavan, a neko je morao reći Michael Keatonu da on u ovom filmu glumi glavnog negativca.

Prvi Robocop je imao budžet od 13 miliona $ i zaradio je gotovo pet puta više (53 mil). Ovaj novi ima frapantnih 100 miliona $ utrošenih u nešto (zar stvarno toliko košta CGI ?) što se toliko i ne primećuje na ekranu a zaradio je gotovo isto (58 mil.) kao i prethodnik iz 1987 godine. Nažalost, to nikako ne znači da će nas Holivud poštedeti rimejkova i ributova...

Original sam gledao poslednji put pre nekih desetak godina ali i dalje sam apsolutno uveren da je od ovog pobačaja iz 2014 godine bar dva puta bolji. Zbog toga i ova ocena za kraj. 

Na skali od (1-6) ocena: 2+

recenzija: Biograf

The Last Days on Mars (2013)

The Last Days on Mars (2013)

Mada "The Last Days on Mars" nipošto ne bih preporučio kao film zgodan čak i za neobavezno razbijanje dosade ništa mi ne sprečava da ovu kratku recenziju ne iskoristim za (ne)obavezno popunjavanje (blog) vremena

Režija: Ruairi Robinson
Glume: Liev Schreiber
             Elias Koteas
             Olivia Williams

Poslednji dan misije na Marsu donosi članovima neočekivana uzbuđenja. Na žalost, ta uzbuđenja se ne odnose i na gledaoce ovog SF filma.

Solidna glumačka postava i lik Marka Petrovića (Goran Kostić) koji poneki put opsuje po naški, nisu dovoljni da iznesu film koji pati od mnogih scenarističko/režiserskih problema. "The Last Days on Mars" je relativno zanimljiv samo u tih prvih desetak minuta, a kada započnu "interesantna" dešavanja i otkrijemo čime će se u stvari ovaj film baviti, postajemo totalno ambivaletni prema dešavanjima na ekranu. A i onaj "naš" brzo, i to zauvek, začepi svoju gubicu.

Nije  "The Last Days on Mars" negledljiv ali je užasno dosadan i neinvetivan pa ga slobodno zaobiđite. Ovo debitantsko ostvarenje irskog autora Ruairi Robinsona ne obećava naročito zanimlljivu karijeru.

Na skali od (1-6) ocena: 2

recenzija: Gimitrije Verzić. duh sa dva plava oka

Ender's Game (2013)

Ender's Game (2013)

Meni se "Ender's Game" dopao...uglavnom.

U nekoj dalekoj budućnost došla je do rata između naše i vanzemaljske insektolike rase. U tom prvom sukobu ljudi su, uz dosta sreće, izašli kao pobednici. Pedeset godina kasnije, u iščekivanju novog napada, odabrana deca prolaze kroz obuku (Borbenu akademiju) jer se smatra da su ona, zbog svojih intelektualno/psihofizičkih/gejmerskih osobina, u prednosti nad odraslim ljudima i jedina šansa naše civilizacije za opstanak.

Režija: Gevin Hood
Glume: Harrison Ford
              Asa Butterfield
              Viola Davis

Zbog čega je ovaj film dobar ? Ima legendarnog Harrison Forda u jednoj od svojih najboljih uloga iz pozne karijere, mali Asa je ubedljiv kao Andrew "Ender" Wiggins a i svi ostali klinci su odlični. Takođe, vizuelno ovaj film deluje gotovo savršeno. Ja sam spreman da poverujem da ta "Borbena akademija" stvarno tako izgleda u toj budućnosti i da upravo tako mora izgledati obuka za buduće komandante elitnih jedinica. U stvari, sama obuka i odnosi među učenicima, dati su u klasičnom ključu,  prepoznajemo situacije, sukobe, motive iz nekih drugih čuvenih filmova koji se bave vojnim drilom (ili iz sospstvenog iskustva za ove koji su imali tu (ne)sreću da godinu dana svog života prepuste nekim čikama u maslinastim uniformama).  Ovde je to još dodatno zanimljivo jer su glavni junaci klinci od jedanaest,dvanaest godina.

Zbog čega onda "Enderova igra" nije odlična ? Neki delovi filma jednostavno ne fukcionišu. Film je zasnovan na prva dva romana iz,za sada, beskrajnog serijala o Enderu (pisac Orson Kard ) koja su objavljena 1985 i 1986 godine. Mogu ocenjivati samo film jer nisam čitao ove, kako vidim, popularne i cenjene SF romane, pa mogu samo pretpostaviti da mnogi nedostaci filma na nivou priče su posledica određenih sažimanja i skraćivanja koja su morala uslediti da bi se napravio jedan celovečernji film. Elem, bilo kako bilo, lik Viole Davis koja tumači psihologa zaduženog za procenu da li su deca dovoljno zrela/sposobna za svoju ulogu, ovde je jednostavno suvišan/nepotreban, olako utrošen. Kao da je u filmu samo zbog toga da bi Harison Ford imao sa kim da priča.
 Zatim, Gevin Hood (koji je napisao i scenario) u pojedinim trenucima kao da koči/ublažava radnju pa pojedina dešavanja nemaju onakav dramatičan efekat kakav su (verovatno) želeli da postignu. Posebno se to odnosi na završnicu filma koja, barem meni, liči da je nakalamljena, nabacana raznim idejama koja su nam ovde prezentovana kroz monolog, znači reči, i samim tim, pošto je film pre svega vizuelni medij, nije dovoljno ubedljiva.

"Ender's Game" je doživeo skromni uspeh na blagajnama i nisu planirani nastavci.

Na skali od (1-6) ocena: 3+

recenzija: Biograf

(2 u 1) Čudovišta: Pacific Rim (2013) i Godzilla (2014)

(2 u 1) Čudovišta: Pacific Rim (2013) i Godzilla (2014)

Moram nešto odmah na početku razjasniti. Kada gledam tzv. male filmove (i po budžetu i po ambicijama)  kriterijumi kojima ih podvrgavam su različiti nego kada gledam nešto u šta je ulupano na stotine miliona dolara. 

Godzilla (2014)

Režija: Gareth Edwards
Glume: Arron Taylor Johson
             Ken Watanbe
             Elizabeth Olsen
             Bryan Cranston

Ako već na početku filma postaviš ozbiljan ton kakav podrazumeva tragičan kraj majke glavnog junaka (besmisleno "iskorišćena" Juliet Binoch),  potom u centar zbivanja staviš očajnog oca (Bryan Cranston) koji pokušava da razotkrije "zaveru" i dokaže svom sinu da nije ludak i krivac za smrt svoje voljene supruge,a tokom čitavog filma insistiraš na ljudskoj drami dok su čudovišta uglavnom dekor i pozadina dešavanja, normalno je da ovaj film pre svega analiziram upravo sa te, ljudske, dimenzije. A tu je ovaj film katastrofe prava katastrofa.

Zašto je tako ? Nisam,  pre ovog filma, gledao nijednu Godzilu (ako ne računam onu sa Metju Broderikom) pa ne znam koliko je ovo u skladu sa japanskom tradicijom niti ću ovde da se bavim koliko je Edwardsova vizija u skladu sa zadatim kanonima  (neki tvrde da je, ako ništa drugo, verodostojnija nego ona već pomenuta iz 1998 godine). 
 Ovde, u ovogodišnjoj verziji, u središtu priče su ljudi (neki dokoni  su izračunali da se sama Godzila u filmu pod imenom Godzilla pojavljuje ukupno osam minuta). Nevolja  je što su svi ti ljudi (i njihove sudbine) ovde "papirnati" i bezlični. To se naročito odnosi na katastrofalno lošeg Taylor-Johnson u nosećoj ulozi "heroja" .Više emocija bi nam podario fikus i to kad ga ne bi zalivali  mesec dana.

 Jedini zanimljiv lik, naučnik Joe Brody (Cranston) biva  "eliminisan" i pre nego što  (i on i mi) vidi Godzilu dok se svi ostali glumci ovde (priznajem maksimalno) trude u pokušaju da iz suve drenovine (dijaloga)  uzalud izvuku šljivovicu, u svojim krš-kliše-katastrofa (Novo pravilo: dozvoljeno je da se reč "katastrofa" u analizi filmova katastrofe koristi neograničen broj puta) ulogama. To važi i za zabrinutu poluhisteričnu/polutupavu suprugu (Olsen) te za "opakog" generala sve do zbunjenog naučnika. Inače sjajni, Ken Watanbe ovde čitav film provodi sa izrazom lica čoveka koji kao da ima probleme sa varenjem
(ne valja ona šljivovica na prazan stomak).

  A tek uloga "stojim pored i zabrinuto gledam" njegove asistentkinje koju tumači jedna karakterna glumica poput Sally Hawkins  ??? Džulije Binoš i njene dve sekunde (il' behu tri?) već sam pomenuo.

 Dobro, ako je omanuo na ljudskom planu kakav je onda sa čudovištima ? Čini mi se da se ni tu nije nešto proslavio. Gledao sam 2D verziju ali postoji nekoliko scena kada u pozadini vidimo zanimljiv fajt između naših monstruma dok neki ljudi (vojnici) uleću  u kadar sa efektom koji više liči na trenutke kada vam u bioskopu zaklanjaju pogled ka platnu oni zakasneli gledaoci u redovima ispred vas dok traže svoja mesta za sedenje. Mogu da zamislim kako to ovde izgleda u 3D.

 Da budem fer, ima u Godzili par trenutaka istinske napetosti i strave, nekoliko kul akcionih sekvenci i monstrumi deluju pristojno i efektno (kada ih vidimo). To su ipak toliko retki momenti u ovom dvosatnom, monotonom i pretencioznom filmu da jednostavno ne mogu da ga ocenim išta bolje od 

Na skali od (1-6) ocena: 2

recenzija: Biograf

Pacific Rim (2013)

Ovo moram priznati, "Pacifik Rim" je najbolji film o robotima protiv džinovskih čudovišta koji sam ikada pogledao. 

I jedini film o robotima protiv džinovskih čudovišta koji sam gledao. 

Režija:  Guillermo Del Toro
Glume: Charlie Hunnam
                Idris Elba
                Rinko Kikuchi

Del Toro je režiser koji je omiljen u mnogim uticajnim filmskim krugovima iz razloga koji su meni, na osnovu  uvida u njegovu filmografiju, totalno neobjašnjivi. Ne sumnjam da je u pitanju sjajan momak, omiljen u društvu i neko kome bih i ja dao 190 miliona dolara za snimanje filma. Samo da ih imam.

  Za razliku od Godzile, "Pacifik Rim" nam od početka, svojim kratkim uvodnim segmentom, daje na znanje da je jedina svrha ovog filma čistokrvna (bioskopska) zabava i odmah nas vodi ka prvoj borbi. U stvari, ima nešto u toj spotovskoj sekvenci u kojem je prikazana istorija sukoba ljudi i čudovišta, što podseća na satirični ton legendarnih "Svemirskih vojnika" ali na tome sve i ostaje. 
 Od eventualne satire, društvene angažovanosti i sličnih (ne)realnih očekivanja nema ništa i odmah prelazimo na ono zbog čega je, verujem, i publika došla da gleda ovaj film. 
 Borbe džinovskih robota i čudovišta. Toga ima ovde u izobilju. Jeste li videli ono, kada, kao robot pomoću majgerija odvali čudovište u jaja.. Niste ? Dobro, možda nema takve scene...ali ima sličnih.

 I to je...zabavno. Stvarno zabavno. U početku. Ali dok čekaš na te zabavne delove patiš se sa onim dosadnim u kojima gledamo ljude koji se trude da budu zabavni (ludi naučnik)..

ili, kao, karakterni (Idris Elba).

 A tek ovi što se trude da budu i "harizmatični" (piloti robota). Tuga. 

Pacifik Rim bi bio savršen da su izbacili sve te ljude i samo pustili da gledamo  borbe divovskih guštera/bubašvaba/komaraca i mašina. Bio bi to izvrstan crtani film. Možda malo monotan (na koliko, stvarno, različitih načina možeš da prikažeš kako se šibaju ovi "pacifisti" ?) ali svejedno...klinci bi uživali u njemu.

 Upravo zbog toga, što će se ovaj film sigurno svideti desetogodišnjacima (pa možda i onima sa 11,12 i osam,devet godina) dajem mu nešto bolju ocenu od Godzile.

Na skali od (1-6) ocena...ali baš nategnuta: 3-

recenzija: Biograf

The Host (2013)

The Host (2013)

"Želim da me dodiruješ. Nemoj prestajati"
Ne ovo nije dijalog iz pornića, ni slučajno. Ovo  glavna junakinja kaže svom momku negde u petnaestom minutu filma... a upoznala ga je nekih 5 minuta ranije, mada...dugo je i čekala. U njihovoj prvoj sceni, ovaj momak, čim je po prvi put u životu ugleda, odma' i navali, pardon, poljubi. Ima nečeg u tome kada živiš na planeti naseljenoj vanzemaljcima...i čitaocima romana S.M. (ovo nisu inicijali Slobe M.)

Režija: Andrew Niccol
Glume: Saoirse Ronan
             Max Irons
             Diane Kruger
             William Hurt


U stvari evo "pogledajte" i sami kako izgleda ta scena. Dvoje mladih, sede pored vatre, a vatra gori, gori vatra... sad u njima...sad u nama...

Momak joj lepo kaže 

Ali ona želi, ušao u nju neki vrag što je tera da pređe i ovaj prag...

Btw. momak se pokazao veoma kooperativnim

i nije se uopšte bunio...

Avaj, umesto da su nam ovu scenu "prikazali" do kraja (šta li se to, da mi je znati, dešava kada nastave da se dodiruju...dodiruju i ne  prestaju ?) i, bar malecno, učinili ovaj film zabavnim, oni... ništa.  Osim poljubaca (koji su veoma bitni, pokazaće se...tako se naime "isteruju" vanzemaljci, što će te otkriti ukoliko ipak odgledate film do kraja ) i par sličnih "genijalnih" rečenica, ništa više ne videsmo  u ovoj fenomenalnoj sceni, nakon koje, uprkos svemu, nisam isključio TV. Propustio bih pregršt takvih momenata koje nam "The Host" sve vreme daruje...da sam bio pametniji.

Mi smo vanzemaljci i vozimo super auta

Napr. ovakvi dijalozi su standard u filmu :
"Molim te Lutalice, pomozi mi... ne dozvoli Tragaču..." "Gde mi je Iscelitelj ?", "Ti voliš moje telo a ne ono što je u njemu" i sl. Ako stvarno nameravate (a ko Vučića vas molim, nemojte) da pogledate ovo (ne)delo spremite se za dva sata torture.

 Postoje loši i loši filmovi. Neki od tih loših su toliko loši da su zbog toga i zabavni ali oni drugi, priznajem ređi, su toliko loši da su jednostavno loši na svim nivoima. I što bi rekao Lošić Saša "Bolje biti i pijan i star nego gledati ovaj film".

Ovo smo mi, vanzemaljci duše kada upadamo u ljude

Evo nas...baš smo lepi

A u ovim činijama mi živimo..ako ne ubace čorbu

Stephenie "Twilight" Meyer je producent "The Host" koji je nastao po njenom istoimenom romanu. Možda sam ovaj podatak mogao otkriti odmah na početku ali onda ne bi ste uživali u ovoj recenziji koja, ma koliko loša bila, i dalje za klasu iznad ovog katastrofalno pogrešnog filma.

Na skali od (1-6) ocena: 1

recenzija: Biograf

Livor Mortis, ili ti, nakon gledanja filma:

 Pitam se šta se desilo Andrew Niccolu jer ne mogu da zamislim da je u pitanju isti čovek koji je režirao  "Gataku" ili pisao "Trumanov šou". Možda ga je zaposeo neki vanzemaljac ? E, o tome bi se već mogao snimiti interesantan film.

U susret Halloween-u: Coherence (2013)

U susret Halloween-u: Coherence (2013)

E ovako se snima niskobudžetni film. Smešten praktično u jednu sobu uspeva da gotovo svih svojih 90ak minuta bude interesantan, intrigantan i povremeno iritantan.

Režija: James Ward Byrkit
Glume: Nicholas Brendon
              Emily Baldoni
              Elizabeth Gracen

Najbolje je da gledanju ovog filma pristupite totalno neiformisani o čemu se ovde radi. Ja sam jedino znao da Coherence pripada žanru eSeFa pa kada su se, odmah na početku, osmoro poznanika/prijatelja okupilo na večeri znao sam da  se nešto morati desiti...ubrzo...i da ovo nije film o grupi prijatelja koji eto ćaskaju na nekoj večeri... ili možda i jeste.

U stvari...jeste...na početku je to bla,bla,bla "O kako si divno obučena" ili "Moraš mi dati recept za ovaj dezert" ili "Znaš li da Amir dolazi na večeru sa tvojom bivšom" itd...itd... 
Ali, neko usput pomene i kometu koja će te noći proći neobično blizu Zemlje, zatim tu su i mobilni telefoni kojima ekrani sami od sebe pucaju, a i zastrašujuća priča o jednom događaju u Finskoj...

Tek nakon gledanja Coherence sam saznao da su veći deo scenarija, tačnje dijaloga, glumci sami improvizovali na snimanju, tj. režiser Byrkit im je dao samo osnovne instrukcije i motive likova. I ne samo to. Kompletan film je snimljen u njegovoj kući. 

Coherence lagano podiže tenziju i kada naši junaci (a i mi sa njima) konačno otkriju šta/ko/zašto stoji u pozadini misterioznih događanja film postaje još zanimljiviji. 

 Naravno, Coherence nije savršen. Snimljen je sa isuviše malim budžetom da bi se na najefektniji način bavio SF temom koju je izabrao (recimo samo da je u pitanju teorija nečije mačke) a i scenario (improvizacija) ponegde škripi  nerezonskim potezima pojedinih aktera.
 Ipak i takav, Coherence drži pažnju i predstavlja zanimljivo gledalačko iskustvo.
Osim što atmosferom podseća na jedan (takođe budžetski skroman) film o kome smo već ovde pisali, u svojoj poslednjoj trećini takođe "preuzima" (inače u Exam-u centralnu) temu šta smo sve spremni učiniti radi ostvarenja cilja. 

a ovo je mogla biti jedna fina i dosadna večera

 Izgleda da zatvoreni prostori, u situacijama kada se tu doda i element neizvesnosti i nedokučivih pojava, uvek u ljudima izaziva paranoju i ekstremne postupke...barem takav stav zauzimaju autori oba filma.

samo da nam nisu "isključili" struju

Na skali od (1-6) ocena: 3+

recenzija: Biograf