Kada spojimo Edgara Alana Poa, italijanski GIALLO, muziku Bruno Nicolaia i neizbežnu Edwige Fenech dobijemo upravo ovo:



Režija: Sergio Martino

Glume:   Luigi Pistilli

                Edwige Fenech

                Anita Strindberg

                      

O čemu se ovde radi: 

Pisac (propali) Oliverio organizuje na svom imanju zabave na kojima su glavni gosti njegovi prijatelji ali i pripadnici obližnje hipi komune. Glavna zvezda ovih zabava je njegova supruga Irina (Strindberg) nad kojom se Oliverio bezdušno iživljava i ponižava. Kada se desi ubistvo devojke/ljubavnice sa kojom je Oliverio bio u vezi on postaje i glavni osumnjičeni. 

Ključna reč iz naziva filma:

Toliko je dugačak naziv ovog filma da mi je veoma teško da izdvojim samo jednu reč...
ali ipak:

Il

Ako bi opisao jednom rečju ovaj film koju bi reč upotrebio:

 Mačka

Ima li tu nešto zanimljivo ?

Nešto ? Svašta. Sergio Martino je režiser i dovoljno je pogledati samo njegov opus koji je ovde već prikazan (i ovde i ovde a bome i ovde). Edwige Fenech je uvek vredna gledanja, o Strindbergovoj lepoti sam već pisao, a muzika Bruno Nicolai je ne toliko upečatljiva (mada jeste odlična) koliko je prilagođena baroknom/gotskom stilu/atmosferi filma.

Šta je dobro u ovom filmu ?

 Inspirisan delima Edgara Alana Poa "Your Vice Is a Locked Room and Only I Have the Key", na nivou ikonografije i određenih motiva, se svakako može tumačiti kroz Po-ov univerzum. Vizuelno, film je prelep, ali na to nas je već navikao Martino svojim radovima pa ovo ne predstavlja nekakvo iznenađenje.

Šta je još dobro u filmu ?

 Lepotica Anita Strindberg ovde dokazuje da je bila i talentovana glumica, a njen lik, gotovo do ludila dovedene žene (savremenim rečnikom rečeno "žrtve nasilja u porodici") je snažan i ubedljiv.

Šta je loše u ovom filmu ?

 Nećete verovati ali Edwige Fenech. Ne, nije dobra Edwige  svojom glumom kriva. Jednostavno njen lik, koji se pojavljuje negde početkom druge trećine ovog giallo klasika, kao da je ubačen iz nekog drugog filma. Ona je svojom pojavom (kao neka dalja rođaka, Oliverio joj dođe, ako se dobro sećam,teča ?) zadužena da sludi mladog i naivnog komšiju, inače motoristu/motor-džokeja), da smuva izgubljenu Irenu, ali i da zaludi svog teču.
 Fenech svakako svojom pojavom ume da izazove svakakve vrste ludovanja ali ovde mi nedostaje još nešto osim njene pojave da stvarno poverujem u ovakve (prebrze) reakcije naših tragičnih* protagonista.

*tragičnih u smislu svojih sudbina, ništa ovo nije bilo ironično

Šta je još loše u ovom filmu ?

Zaplet. Tačnije rasplet. Mada i samim svojim nazivom Martino aludira na svoj prethodni film "Lo strano vizio della Signora Wardh" (sa gotovo istovetnom ekipom kao i ovde) koji je pravi primer gaillo "tour de force"  raspleta i preokreta raspleta sa raspletom u preokretu raspleta raspleta, ovde taj rasplet  ne deluje previše utemeljen u samoj priči i nije me, što bi se reklo,"kupio". Mada, sama završnica završnice sa mačkom je fini "touch" koji, osim na Poa, aludira i na jedan film koji je snimljen godinu dana ranije, a o kome ste mogli čitati ovde. Nije ni "Lo strano vizio della Signora Wardh"  imao nekakav logičko/realno/naučni dokazan završetak ali u njega sam jednostavno verovao.

Postoje li bolji filmovi od ovog ?

 Martinovi filmovi: Torso, Lo strano vizio della Signora Wardh, Morte suspeta di una minorenne 

Postoje li lošiji filmovi od ovog ?

  Martino:  Tutti i colori del buio aka All the Colors of the Dark

Vredi li ovo gledati ?

   Mnogima/nekima je ovo najdraži Martinov film. Poštujem to. Mene nije ni oduševio ni razočarao. Mada, kada na samom  početku ima ovakvu scenu

očekuješ mnogo više od njega. Sve u svemu, vredi pogledati. Zbog mnogih, već predočenih, razloga. One druge otkrijte sami.

Zaključak za kraj:

Da bi ste u potpunosti razumeli giallo i zbog čega je on tako zanimljiv i specifičan žanr ovaj film predstavlja  jedan od neophodnih ključeva za razrešenje te misterije.

Na skali od (1-6) ocena: 3

recenzija: Gimitrije Verzić. duh sa dva plava oka 

Danas. Samo ovde. Kao da ju je napisao onaj stari Bora iz one stare Čorbe. A nije. Prava pesma za ovo vreme. Nažalost.

muzika i tekst - Nikola Cuturilo 
aranzman i produkcija - Pedja Milanovic
dizajn - Jelisaveta Tatic Cuturilo
rezija - Stevan Filipovic

NEKO KAO JA

U PEKARI JEDNOG JUTRA

VRATIO SAM KVARAN JOGURT

A NI BUREK NIJE BIO

BOG ZNA STA

CEKAO SAM NA TROLEJBUS,

DESIO SE PREKID STRUJE

AL' CE SOFER DA SE PSUJE,

CIM SE POJAVI

NASAO SAM NEKU STAMPU

I USPUT CITAO ZA DZABE,

GDE SU KURVE I BARABE 

BILE PROSLU NOC.

STIGO SAM NA BIRO RADA,

SA SALTERA ZENA BRADA

MRSTILA SE JER JA NE ZNAM 

DA JE PAUZA!

VISE NE ZNAM DA SE LJUTIM,

KO OD LOSEG FILMA SMOREN,

NAJBOLJE JE KADA CUTIM,

JA ZA OVO NISAM STVOREN.

GLEDAO SAM U RACUNE

NEPLACENIH RUKE PUNE

KOG' DA ZOVEM KO JOS DRZI 

IZNAD VODE NOS

OPASNO SE BEDA PENTRA

GUZVA KOD URGENTNOG CENTRA

SUBOTA JE 

PA SU SPORTSKE PRIREDBE

DILERI SU OKO SKOLE

DJACI TURBO DZIHAD VOLE

VECNE ISTRAGE U TOKU, 

A JA SEM V KURCU

OPASNA JE HEMISFERA

U TOM CARSTVU AMATERA

NEDAO TI BOG DA NESTO

ZNAS DA URADIS

NE ZAMERI MAJKO ZEMLJO

STO TI BOLJE NA ZNAM DATI

EVO MENE MOZES MIRNO

SVOJIM KOPILETOM ZVATI

ZA HIPNOZU NOVE VRSTE

SKLOPIO JE COVEK PRSTE

GLUVA BUKA USHICENJA

I APLAUZA

STAROG KERA U MOM LIKU

TESKO UCIS NOVOM TRIKU

ZA MARGINU NEMA KLJUCA

NI KALAUZA.

JA NE ZELIM DA SE PREDAM

JA SAM VERNIK OPTIMIZMA

JA U BOLJE SUTRA GLEDAM

TU SA IVICE LUDIZMA

LAVOVI SU U EGZILU

SAD HIJENE KOLO VODE

IL' SI LOVAC, IL' SI MESO

IL' NEKO KAO JA !

I dok niko ko je pogledao originalnog policajca robota iz (za Holivud) (pre)daleke 1987 godine ne bi mogao reći da je taj film dosadan, ovaj novi rimejk, osim što je često dosadan, istovremeno je u nekim trenucima mrtvo ozbiljan...tačnije, više mrtvo...nego ozbiljno.

Režija: Jose Padilha
Glume: Joel Kinnaman
                Gary Oldman,
               Michael Keaton

Ako ipak, pokušamo da zaboravimo original, možda...rekoh samo možda...ovaj produkt iz 2014 godine možemo posmatrati kao (dobar?) pokušaj da se trenutnom holivudskom mejnstrim SF/blokbaster filmu doda  doza društvene angažovanosti. Sam početak, prikaz operacije futurističkih dron/robota koji eto, "čuvaju" mir na bliskom istoku (jer ti roboti su svuda "dobrodošli" osim, avaj, u demokratskoj Americi u kojoj nekakav Drajfusov zakon brani postavljenje robota na ulice) bio je, pokazaće se, i najzanimljiviji, najoriginalniji deo filma. 
 Kada nakon Samuel L. Jacksona, koji je ovde Novak (ali ne Đoković), popularni anti-narodni i pro-korporacijski TV voditelj (ali ne i teniser),  pređemo u ostatak filma, shvatamo da je čitav onaj pokušaj trajao nekih 5 minuta. Sada smo već u klasičnom/prosečnom akcionom SF "spektaklu" koji relativno verno prati originalnu priču o policajcu koji teško nastrada u atentatu a zatim se uz pomoć OmniCorp korporacije vrati na ulice Detroita u vidu Robokapa (Robocop).

 Satira je ovde maksimalno ublažena, akcija (i nasilje) cenzurisano, a crnohumorni elementi iz Verhovenog "Robokapa" su ovde zamenjeni referencama na "Čarobnjaka iz Oza" (Limeni) i "potresnim" trenucima koje prate Robokapovu odiseju od robota sa emocijama do robota bez emocija pa opet  robota sa emocijama. 
 Što se tiče glumaca, Joel Kinnaman je solidan, Gary Oldman uspavan, a neko je morao reći Michael Keatonu da on u ovom filmu glumi glavnog negativca.

Prvi Robocop je imao budžet od 13 miliona $ i zaradio je gotovo pet puta više (53 mil). Ovaj novi ima frapantnih 100 miliona $ utrošenih u nešto (zar stvarno toliko košta CGI ?) što se toliko i ne primećuje na ekranu a zaradio je gotovo isto (58 mil.) kao i prethodnik iz 1987 godine. Nažalost, to nikako ne znači da će nas Holivud poštedeti rimejkova i ributova...

Original sam gledao poslednji put pre nekih desetak godina ali i dalje sam apsolutno uveren da je od ovog pobačaja iz 2014 godine bar dva puta bolji. Zbog toga i ova ocena za kraj. 

Na skali od (1-6) ocena: 2+

recenzija: Biograf

"The Big Year" je poslednje glumačko ostvarenje na tzv. velikom platnu, legendarnog Stiv Martina. Snimljen, sada već daleke, 2011 godine okupio je reprezentativnu ekipu komičara u kome su još i Owen Wilson i Jack Black.

Osnovni problem i verovatno glavni razlog neuspeha na blagajnama ovog filma je u prostoj činjenici što ovo, jednostavno, nije komedija. I ne samo da ovo nije komedija, već samo drama sa,eventualno/uslovno, elementima komedije, nego su marketinški geniji ljudima predstavili ovakav trejler

Ovaj trejler nema nikakve veze sa filmom. Mislim, jesu to kadrovi iz "Velike godine" ali verujte mi, daju totalno lažnu sliku. Nemojte brinuti što reklama, koja se, kao, sastoji iz naj urnebesnijih delova, nije nimalo smešna... ovo nije, ponavljam, nije komedija.

Dodatnu zabunu publici odmah na početku unosi i glas pripovedača (čujemo ga samo u off-u) koji pripada takođe čuvenom komediografu Ser  Džon Klizu  (ser je sir tj. titula a ne omiljena hrana miševa i Francuza).

Režija: David Frankel
Glume: Steve Martin
               Jack Black
              Owen Wilson

a glume i Angelica Huston, Jobeth Williams, Rosamund Pike....

Dakle, onda, o čemu se ovde radi ? O tri ljubitelja ptica.  Mlađi programer (Blek), srednjovečni građevinski preduzetnik (Vilson) i stari iskusni biznismen (Martin) kreću u Big Year. Verujte, tek kada sam odgledao film, saznao sam da stvarno postoji taj Big Year, takmičenje u "brojanju" ptica koje se odvija u toku jedne kalendarske godine. Mislio sam da je to samo izmišljen mekgafin za potrebe filma (koji je inače snimljen po istoimenom romanu). 

 Za tih godinu dana, svaki od naših junaka će doneti važne životne odlike i proći kroz različite situacije zbog kojih će promeniti svoje poglede na svet, odnose sa drugim (bliskim) ljudima. Lepo ovo zvuči, zar ne ?

Nažalost, sva ta dešavanja su prikazana na jedan prilično ravan, plitak, nezanimljiv način, pa osim lepih kadrova i relativno gledljive priče (glavni razlog što, uglavnom, i najgore američke produkte možete odgledati do kraja taj što su pristojno upakovani) "The Big Year" ne pruža ništa više. Prava je šteta što ovakva glumačka postava nije iskorišćena za neki bolji scenario jer se više neće pružiti slična prilika.

O plastičnim operacijama i "voštanoj" transformaciji Stiva Martina već smo pisali. Zato ovde slede samo par fotografja

Na skali od (1-6) ocena: 3

recenzija: Biograf

Tenesi bend koji postoji još od 1994 godine. Do sada, samo četiri albuma.

Debitovali su za veliki Universal pre jedne decenije da bi, nakon "nesuglasica" sa tom izdavačkom kućom, svoj sledeći album objavili u sopstvenoj režiji. 

Ovde ih slušamo u zaraznoj pesmici "This Disorder" sa njihovog poslednjeg albuma iz 2013 godine. Još jedna numera koja nije postala hit. Nije ni čudo kada se preporuke za njih pojavljuju na  opskurnim mestima poput ovog bloga.

Pozdrav

Peca Zombi

part I je ovde

Bila je tako lijepa...

U dva će čistači odneti đubre...

Kao ptica na mom dlanu skakućeš...

Piši mi (veliki) brate, piši mi fratello...

Igrao je nisam, ali, kažu znalci, "Silent Hill" je doneo revoluciju u "survival horror" žanru igrica. Ovaj Konami produkat se pojavio 1999 godine i na različitim platformama (od početnog Sony playstation pa evo ih na Xbox 360) ga ima u nekih desetak reinkarnacija, od zvaničnih nastavaka, preko origin produkata do različitih spin-off-ova.
 Njegov glavni rival je, opet oni isti znalci kažu, serijal igrica Resident Evil. Nisam ni tu igricu igrao (ja sam više Jet Set Willy, Match Day,Fifa, Half Life...znači, do te 1999 nisam ni dobacio) ali u jedno sam siguran. "Resident Evil" je imao daleko uspešniju filmsku odiseju.

Režija: Cristophe Gans
Glume: Radha Mitchell
             Laurie Holden
             Sean Bean


To naravno ne znači da je "Resident Evil" išta bolji od "Silent hill-a" kada govorimo o filmovima.

Osim što izgleda fenomenalno (verujem da je Gans pogodio taj vizuelni identitet igre) što i ne treba da čudi jer je u njega uloženo nekih 50 miliona $, "Silent Hill" je užasno glup film.  Nemam ja ništa protiv da karakteri poneki put reaguju naivno, ponašaju čudno, postupaju neinteligentno, ali samo u slučajevima kada mi je do tih karaktera i stalo.

Kada na ovo dodate i loše CGI efekte monstruma (kao da su izašli iz neke igrice...iz 1999 godine), lik Sean Beana koji služi, po svemu prikazanom, samo da popuni vreme od ovih napornih 130 minuta, i činjenicu da je scenario potpisao ukleti Roger Avary, a da je, nešto bolji, prethodni film francuskog autora Gansa "Pakt sa vukovima" patio praktično od istih problema, ne čudi donja ocena

Na skali od (1-6) ocena: 2+

recenzija: Biograf

Entoni Perkins je oduvek imao problema sa ženama. 

Ovde će upasti u prilične nevolje jer se zatreska u neodoljivu srednjoškolku. Kada na to dodamo da  je upravo pušten iz zatvora/ludnice/sanatorijuma a da mu razigrana imaginacija i  svet fantazija na neki način služe kao utočište od surovog sveta, situacija postaje dodatno komplikovana.

Upravo će zahvaljujući toj svojoj mašti,Denis Pit (Entoni Perkins)   uspeti da zavede, na izgled, naivnu Su Elen Stepanek (Tjuzdej Veld), tinejdžerku koja živi sama sa majkom, i kojoj avantura sa misterioznim novajlijom u gradu, otvara nove vidike.
 Započet kao neka vrsta romantične, doduše malo iščašene, komedije, "Pretty Poison" ubrzo kreće mračnom stazom koja nas vodi ka katarzičnom završetku.

I mada je zaplet sasvim pristojan, sa vrcavim i intelgentnim dijalozima, a režija takođe solidna, najveće blago ovog filma je nesumnjivo pojava Entoni Perkinsa koji dominira ekranom. Njegova harizma i glumački dar ovde vas prosto zakuca za sedište i gotovo magijski vas prenese u svet Denisa Pita tih devedesatak minuta koliko ovo ostvarenje traje.

Duh Normana Bejtsa oduvek je pratio karijeru Entoni Perkinsa. Ta, nesumnjivo, životna uloga  nažalost, osim slave, nije donela i  filmografiju kakav je njegov talenat zaslužio. "Pretty Poison" kome je samo malo nedostajalo da postane pravi klasik,svojom jasnom ironijskom postavkom između glavnih aktera (a naračito imajući u vidu "Psiho") na svojevrstan način pokazuje Perkinsov odnos prema tipizaciji uloga u kome su ga pokušavali ukalupiti. Ipak, 15 godina kasnije, 1983,  vratiće se Normanu Bejtsu.

Režija: Noel Black
Glume: Anthony Perkins
             Tuesday Weld
             Beverly Garland

Na skali od (1-6) ocena: 4-

recenzija: Gimitrije Verzić. duh sa dva plava oka

Film koji je obeležio kraj 2014 godine  ušao bi verovatno u legendu da je ostao zauvek u nekom budžaku Sony studia. Bio bi to američki "Plastični Isus", James Francova "Misterija orga(ni)zma"...ali avaj. Prikazaše ga. U nezavisnim bioskopima u Americi (oko 200 umesto 2200 planiranih bioskopskih sala), online putem VOD  i, konČno, širom sveta putem beskompromisnih torenata.

Ova (ispod)prosečna komedija, verujem, bila bi zaboravljena za par nedelja da nije bilo one čitave halabuke o upadu hakera na kompanijske servere jednog od lidera holivudske (lake) zabave koja je kulminirala, navodnim, pretnjama o ponavljanju 11 septembra ako "Intervju" uđe u bioskope.

 Na kraju,  a nakon odgledanog filma, čini mi se da će najzabavniji deo čitave ove sage ostati odlomci iz email korespondencija (još uvek?) rukovodioca Sony/Columbia studia, poput nesrećne Amy Pascal i njenih komentara o "razmaženoj i netalentovanoj Angeline Jolie" ili komentara nekih drugih glavešina o režiseru Davidu Fincheru u kojima je poređen sa Hitlerom.  Pa opet, nekima su smešne i "Kursadžije" i "24 minuta sa Zoranom Kesićem" ali i "Državni posao". Samo, zakleo bih se u Bozzu Vampira (samo da ne čuje) da su veoma male šanse da su sve te tri stvari smešne istovetnoj publici. Koliko ljudi toliko ćudi ali i koliko publike toliko i love... 
  Mora da je i "Radovan Treći" nekima bio dosadan ("baš me smara onaj Radmilović") kao što sam i siguran da većina danas nema pojma ko je bio Vasa S. Tajčić. Zato su nam tu Mace,Cuce, Đoše, srećni ljudi nesrećnih sudbina, novogodišnje žikine dinastije ...
 Eto, priznajem, ne volim te Dinastije...uopšte. Osim one sa Karigtonovima. 
Ali kao što"Intervju" nije zaslužio da bude spominjan kao  primer slobode govora (ali eto igrom slučaja jeste) tako ni ova recenzija nije mesto da se polemiše sa ukusom i trendovima naših prosečnih pa zato i većinskih srpskih glasača. A i ko sam pa ja da nešto bulaznim o tuđim (filmskim) ukusima kada napr. sa uživanjem gledam italijanske horore iz sedamdesetih godina...da ne pominjem, a vala hoću i to i više puta, da mi se prethodni film autora "Intervjua" prilično dopao.

Za one koji ne znaju, evo osnovne premise. Dva prijatelja/saradnika/sapatnika su junaci ove potresne (po mnogo čemu) priče. Prvi, voditelj popularnog talk-show-a Skylark (James Franco)   kome su glavni događaji i gosti, Rob Lowe i njegova ćelavost ili Niki Minaž i njena vagina, ili Soraja i Stanijina Oro tarifa... Drugi, producent te emisije, talentovani Rapaport (Seth ROgen) koji i prvi dolazi do genijalne ideje da naprave intervju sa vođom Severne Koreje, Kim Džongun-om, jer je, naravno, Kim Džongun-un-un, najveći njihov obožavalac ...barem u Koreji...severnoj.

 Bilo kako bilo (a beše baš tako), CIA regrutuje naše junake da obave jednu tipičnu humanitarnu američku misiju.  Cilj je, jasno, spas napaćenih Korejanaca od njihove zlehude, zledžongune sudbine.  Metod je, atentat na Kima koji će doneti mir i demokratiju u tu daleku azijsku zemlju u kojoj nisu održane olimpijske igre u Seulu.

 I sve je tu, idealno postavljeno za snažnu satiru i zezanciju na račun Kima, CIA, Holivuda, novinara, Amerike...uz neizbežno pominjanje dikova , fakova , anusa, u različitim varijantima i kombinacijama.  Navikli smo na takve kombinacije od ove ekipe koja nam je 2013 godine donela  interesantanu i najbitnije istinski smešnu apokaliptičnu za'ebanciju "This is the End".

Nažalost, od svega navedenog, "Intervju" nam je samo doneo nove pošalice i šege sa anusima, fakovima, dikovima i penisima. A to možda može da bude smešno jednom...dva...puta. Nakon toga je već dosadno.

Mada, taj početni deo filma, ima neku svoju dinamiku i dobru dozu humora, nekako se sve, dolaskom u Koreju (Severnu) usporava, a količina zevanja umesto smejanja se neizdrživo intezivira.  Već pomenuti, "This is the End", imao je ponegde probleme sa tempom i pojedine gotovo negledljive deonice, ali su one na sreću bile kratke i brzo prekidane dobrim/smešnim gegovima ili "filozofskim" opservacijama/dijalozima glavnih junaka. 

 Ovde, dobra fora naiđe, u najboljem slučaju, na deset minuta. Ovo pravilo se uglavnom odnosi na prvih 50 minuta, a "The Interview" traje dugačkih 117. 

Još kada, u završnici filma, autori zaigraju na  najblatantniju i prilično neukusnu (čak i za ovaj film) američku patriotsku kartu, ostaje nam pomalo bljutav ukus u ustima. Znate onaj, kao nakon povraćanja.

Režija: Seth Rogen, Evan Goldberg

Glume :
James Franco,
Seth Rogen,
Lyzzi Caplan,

Randall Park

Na skali od (1-6) ocena: 2+

recenzija: Biograf

Gde ćeš boljeg filma od onog u kome, i to više od jednog puta, ugledaš golu stražnjicu Kamerun Dijaz ? Upravo to sam pomislio pre nego što sam pogledao film. A onda sam ga i pogledao. Doduše, čini mi se još češće vidimo i stražnjicu Jason Segel-a ali pošto sam ovog glumca praktično prvi put i video u filmu "Forgetting Sarah Marshall" gde film, ako se dobro sećam, upravo počinje takvom njegovom "prezentacijom" to i nije bila neka novost.
 Btw. "Forgetting Sarah Marshall" je znatno bolji film, bez obzira što nema  Kamerun Dijaz ni spreda ni od pozadi.

Režija:  Jack Kasdan
Glume: Cameron Diaz
                Jason Segal
                Rob Cordrry

Najveća zamerka koju možete uputiti nekoj komediji jeste ta da nije smešna. "Sex Tape" nije (dovoljno) smešan. Verovatno je ideja zvučalo sjajno. Bračni par, u pokušaju da oživi seksualnu energiju koju su imali pre rođenja deteta odluči da napravi kućni video snimak u trajanju od 3 sata (?).  Snimak slučajno (zbog savremene tehnologije sa "misterioznim" nazivom Cloud (oblak)) dospeva u ruke njihovih prijatelja i poznaninika (a i poštara) i oni kreću u akciju "spasavanja". Dakle seksi video, plus angažovanje proverenih komičara poput Segala (koji je potpisao i scenario) i Dijaz, na papiru mora da je delovao kao siguran dobitak.

Ne,ne...ovde sam namerno stavio Dijaz samo s'preda

 Na platnu (ekranu) ovo je na kraju ispalo poprilično patetično (mada je ovde reč patetično upotrebljena u totalno pogrešnom kontekstu.  Nisam hteo da napišem "jadno"). Jednostavno, replike koji naši (dragi mi) glumci izgovaraju nisu uverljive. Nisu me kupili, nisam im poverovao ni reč. Napr., trenutak kada Dijaz Kamerun predloži svom suprugu, Segel Džejsonu, da snime taj kućni video... ne,ne,ne...to jednostavno nije delovao nimalo prirodno... Ali neko je to morao da izgovori... Bilo bi glupo da, kada se već film zove "Severina Mančić Tape", da ga i ne snime...pogotovo kada su već opremljeni sa najnovijim Apple tabletima (znam da je ovo film kuće Sony ali bio sam sve vreme pod utiskom da ga je snimio Apple)

 Mada, sasvim je moguće da jednostavno u toj Americi ne postoje i neki drugi high-tech uređaji ? Zar ne ?

Zar ne ?

Elem, kada, konačno, snime taj snimak na svom omiljenom ejplu zakoračimo i u bolji deo filma. Ali, tu je već kasno...već smo smo u drugoj polovini.
Jason Segel, scenarista i glumac, moj dragi Jason koji živi kod kuće, ovde je ubedljivo mršav,  što i nije problem, problem je što je i ubedljivo loš. Najgori njegov film koji sam do sad  gledao. 

 Pa opet, kada sam narednih dana pogledao još par aktuelnih komedija shvatih da je ova još i ponajbolja. To i nije neka uteha.

Zbog te "oštre" * konkurencije, a i nekih dvadesetak urnebesnih minuta u kući Rob  Lowe-a, ovaj film stiže čak i do trojke. Šta ću, ubi me ovo novogodišnje raspoloženje...

Na skali od (1-6) ocena: 3-

recenzija: Biograf

* U narednim danima sledi "Intervju sa komšijama"