Le foto proibite di una signora per bene aka Forbidden Photos of a Lady Above Suspicion (1970)

Le foto proibite di una signora per bene aka Forbidden Photos of a Lady Above Suspicion (1970)

Redosled gledanja bio je sasvim drugačiji. Prvo sam pogledao ovaj šarmantni krimić gospodina Luciano Ercolia a tek potom onu papazjaniju (ali i dalje šarmantnu) od "Smrti koja hoda u ponoć". Ali evo, konačno, i "Nevaljalih slika dame izvan svake sumnje"...

 
Režija: Luciano Ercoli

Glume:   Dagmar Lassander, Nieves Navarro as Susan Scott,Simon Andreu,Pier Paolo Capponi

                      

O čemu se ovde radi: 

Minu (Lassander) je srećno zaljubljena supruga koja ništa drugo ne radi u životu osim što smišlja šta će obući za svog fantastičnog (biznismen) muža i kada će mu dati...odmah...ili malo kasnije. Naravno, ima i obaveze da se provodi po disko klubovima (pre pojave diska) i da se redovno kupa. Za razliku od naše stare dobre Fenech ovde Lassander uglavnom preferira punu kadu..nažalost takođe punu i sapunice.

Dakle, Minu je jedna tipična giallo 'domaćica' kojoj se život svodi, za razliku od Ekrema, na kuća-zabava-kuća i, kao što je tipično za giallo, uskoro će postati centar jedne ludačko paronoične zavere u kojoj ne znamo ni ko koga ni zašto...

Ali da pokušamo da objasnimo priču jer "Le foto proibite di una signora per bene" ima za, za razliku od većine filmova koji se kite giallo perjem, jedan pristojan i najvažnije logički sasvim validan zaplet.

Elem, dok se, sasvim nevino i naivno, šetala duž obale Minu napada siledžija na motociklu. Lako je savlada i strovali na zemlju. I taman, kada Minu, a i mi svi, očekujemo silovanje, motociklista izvlači jedan drugi...argument. Kaže on našoj Minu, da je njen dragi muž Piter varalica i ubica.
 Naravno, uplašena Minu ne zove ni policiju ni pomoć već u nekom lokalnom bistrou pije pivo i čeka svog Pitera. A i on, lepo zaključi, "Draga moja, ništa ti se nije desilo, samo je taj manijak malo uplašio".

Uskoro, manijak/motociklista počinje da ucenjuje Minu sa trakom na kojoj je snimljen glas njenog Pitera dok ubija svog poslovnog partnera. Ucena ubrzo vodi do jednog specifičnog (a za giallo tako nam dragog) sado/mazo/seksi odnosa između ucenjivača i žrtve.

Simon Andreu je taj manijak. I ovde je dovoljno upečatljiv i zlokoban da bi mu svaka dala...

najveće hitove Lepe Brene i Slatkog Greha ?

Ključna reč iz naziva filma:

Lady iliti signora

Ako bi opisao jednom rečju ovaj film koju bi reč upotrebio:

 (ljubav i ) Moda

Ima li tu nešto zanimljivo ?

Osim pristojne misterije (razrešenje nije baš lako dokučiti, verujte mi) u pitanju je jedan veoma lep film. Kada kažem lep mislim pre svega na vizuelni aspekt. Žene će voleti ovaj film zbog odeće koju nose glumice*. To vam je, prava modna revija. Od frizura, perika,haljina, kostima, nameštaja... prelepo.

tu je i neizbežni heroj FIĆA

* 'a muškarci će voleti ovaj film kada te glumice ne nose tu odeću' bi bila veoma zgodna rečenica da ovaj krimić nije koprodukcija sa Španijom. Zbog njenih cenzurskih zakona 'Forbidden Photos of a Lady Above Suspicion' deluje mnogo čednije nego što smo svi mi to zaslužili...eh...prokleti Španci.

Šta je dobro u ovom filmu ?

  Muziku je komponovao genijalni Morikone uz pratnju takođe talentovanog Bruno Nicolai te je, osim za oči, ovaj film praznik i za uši.

Šta je još dobro u filmu ?

 Evo ovo:

i ovo:

Čitanje stripa nikada ne može da bude loše...naročito u krevetu.

Šta je loše u ovom filmu ?

 Nismo videli koji strip čita. Ali ni šta se desilo kada ga je prestala čitati.

U stvari...tu vas lagim. Evo šta se desilo:

Posekla se prilikom brijanja ?

Šta je još loše u ovom filmu ?

 Oni koji očekuju manijaka sa rukavicama, more krvi i raznovrsna masakriranja biće verovatno razočarani ovim filmom jer nema ništa od ovog prethodno navedenog...osim tih rukavica. "Le foto proibite di una signora per bene" je snimljen '70 kada su ovakve misterije bile standardne za giallo. Još nije krenula rapsodija nasilja koju napr. poznajemo iz Argentovih filmova i koja obeležava drugu, dominantniju, giallo fazu.

Postoje li bolji filmovi od ovog ?

 Naravno. Mada nemam nekakve velike zamerke na ovaj ulickani krimić, on jednostavno nije preživeo sud vremena, ali i ovakav, fina je slikovnica vremena u kome je nastao. To što je muzika fenomenalna, glumice lepe a zaplet solidan ne može nikako da škodi.

Postoje li lošiji filmovi od ovog ?

  Svakako. Pa sam Ercoli je u svom poslednjem (trećem) , krvavijem i definitivno luđem giallo ostvarenju, "La morte accarezza a mezzanotte aka Death Walks at Midnight" dobrano omašio metu.

Vredi li ovo gledati ?

   Poslušajte.

Samo zbog soundtracka vredi ga pogledati. Ali ne samo zbog toga.

Zaključak za kraj:

Luciano Ercoli  nije imao veliku karijeru. Debitovao je ovim filmom a nakon toga, do 1978 g., snimio još sedam (lakih) komada. Na IMDB trivija kažu da se povukao iz sveta filma kada je dobio nekakvo veliko nasledstvo.
 Ono što je značajnije jeste da je ovaj šmeker Luciano smuvao Nieves Navarro (koja mu je glumila u većini filmova) i da su bili u braku sve do njegove smrti pre par meseci (mart 2015).

Na skali od (1-6) ocena: 3+

recenzija: Gimitrije Verzić. duh sa dva plava oka 

5 donne per l"assassino aka Five Women for the Killer (1974)

5 donne per l"assassino aka Five Women for the Killer (1974)

Šta uraditi kada vam supruga umre na porođaju a nedugo zatim otkrijete da ste sterilni i da dete nije vaše ? Možda da krenete u ubilački pohod na sve trudnice...

Režija: Stelvio Massi

Glume: Francis Matthews ,Pascale Rivalult ,Howard Ross

                      

O čemu se ovde radi: 

Novinar Giorgio se vraća sa službenog puta i hita domu svome, domu voljenome... jer tu ga čega draga koja se porađa. Kad tamo, u kućnim uslovima, zbog hitnosti, porođaj obavlja porodična prijateljica doktorka Lidija, ginekolog u lokalnoj bolnici. Čekaju ga tužne vesti. Operacija uspela, pacijent umro. Ali barem je beba živa. Smeštena je (beba) na odeljenju za nedonoščad. U inkubatoru, jadničak.
 Naravno, pošto je u pitanju giallo, ono što sledi nije priča o samohranom ocu koji odgaja svog sina jedinca jer, kako će se ubrzo ispostaviti, on tom detetu i nije otac. Naime, Giorgio je sterilan. Još jednom je Lidija "odgovorna" za ovu vest. Giorgio će tu informaciju otkriti kada se dokopa svog zdravstvenog dosijea koji je ležerno ostavljen na njenom radnom stolu.

Kao šlag na torti, uskoro se pojavljuje tipični giallo serijski ubica koji ovog puta na zub (i nož) uzima trudnice. Ne brinite,  nisu mu na meti one u devetom mesecu, već one tek "začete", one koje vole da se tuširaju i često presvlače.

Ključna reč iz naziva filma:

 5

Ako bi opisao jednom rečju ovaj film koju bi reč upotrebio:

 ravno...

Ima li tu nešto zanimljivo ?

Nešto. Ima nešto. Doduše, nema nikakve veze sa samim filmom. Glavni glumac mi je odmah privukao pažnju. Bio mi je strašno poznat...i da... bio je to upravo on.

Ne prepoznajete ga ? Nemoguće...

Ni dalje ne znate ko je on ? Ccccc,,,, onda mora da niste matori kao ja. Ali svi oni, matori, setiće se Francisa iz školskog programa i (tada jedine) emisije za učenje engleskog jezika. Da, Francis je onaj gospodin iz BBC serije "Follow Me" .

Šta je dobro u ovom filmu ?

Nema sada tu nešto za hvalu. "5 ubica za ženu" pardon, "5 žena za ubicu" je veoma, veoma generički proceduralni krimić koji sa pravim giallo ima samo formalne veze. A ni rukavice koje ubica nosi nisu crne. Muzika, džez...dobra...ne tako pamtljiva ali solidno...ko voli džeeez...uživaće...u soundtrack-u. Film slobodno preskočite.

Šta je još dobro u filmu ?

 Kada već moram nešto da izdvojim, ako izbacimo sve  neinteresantne scene, i ostavimo samo one malkice zanimljive film bi trajao nekih 7 minuta...i 42 sekunde.

Šta je loše u ovom filmu ?

 Nije ovo loše, loše...samo je dosadno. Ravno. Jedino što drži pažnju jeste ta glavna misterija. Ko je, dođavola taj ubica ? Da li je to ožalošćeni udovac ? Da li je to doktor preljubnik ? Da li je to zet...ili svastika ? Da li će se pojaviti neka koja nosi brushalter veći od B ? Da, svakakva pitanja vam padaju na pamet dok gledate "5 donne per l'assassino". 
Zato je najbolje da ga ne gledate. 

Šta je još loše u ovom filmu ?

Scene ubistava, scene istrage, scene između ubistava. Stelvio Massi je ovo režirao kao da nije bio prisutan...duhom. Nezainteresovan, bezvoljan. Nije scenario toliko loš i neki veštiji (ili inspirativniji) režiser bi možda mogao iz ovog izvući bolje. 

Postoje li bolji filmovi od ovog ?

 Mnogi, napr.  Lo strano vizio della Signora Wardh aka Blade of the Ripper  ili 
 napr. L'uccello dalle piume di cristallo aka The Bird with the Crystal Plumage 

i mnogi drugi...

Postoje li lošiji filmovi od ovog ?

  Ovaj Howard Ross je glumio čak i u lošijem

Vredi li ovo gledati ?

   Pokušavam da nađem neki, bilo koji, razlog za preporuku...

Zaključak za kraj:

Ne, nisam ga našao. Ni zaključak a ni bome razlog da pogledate ovaj giallo.

btw. naziv filma je direktni omaž/krađa od daleko poznatijeg/boljeg Bavinog filma o kome ćemo pisati neki drugi put

Na skali od (1-6) ocena: 2

recenzija: Gimitrije Verzić. duh sa dva plava oka 

Midsomer Murders (1997-?)

Midsomer Murders (1997-?)

 Jedan od najdugovečnijih britanskih "mistery" serijala (emituje se od 1997 god. na ITV) verovatno sa razlogom ima toliki uspeh među svojom publikom.

Meni ti razlozi nisu dovoljni da bi se ubrajao u ljubitelje ubistava u izmišljenom okrugu Midsomer. Ima nešto u samoj strukturi/postavci ove serije što mi deluje odbojno. Da li je to što su ubice/žrtve uglavnom nekakvi penzioneri a motivi za ubistva tipično agatokristovski i to u najbanalnijem/najpovršnijem smislu (inače obožavam sve od Kristi Agate) a istraga/razrešenja prespora i preopširna ? Da li zbog neverovatnog broja prepričavanja pa nam tako otprilike na svakih desetak minuta neko (obično DI Barnabi) ponovi ono što smo imali već priliku da vidimo malo ranije, valjda zato što je publika ove serije zaboravna pa da ih upute ponovo u priču nakon dužeg bloka reklama ?

Pogledao sam za ovih (skoro) dvadesetak godina nekoliko filmova iz ove serije i ne mogu reći da su mi ostavili nekakav utisak. Specijalno za ovu priliku, metodom slucajnog uzorka, odabrao sam tri filma iz prve trecine serijala (prvih 6 sezona)  i pogledao da bih ipak doneo nekakav merodavni sud.

Sve tri epizode su patile od istih problema. 100 minuta (koji sa predviđenim blokovima reklama traju 120) je u sva tri slučaja bilo predugo za samu misteriju. Podzapleti su najčešće bili besmisleni i nepotrebni a ono što me posebno iritira u samom konceptu serije jeste ta potreba da se nekih dvadesetak (a neki put i više) minuta izgubi na nekakvo upoznavanje/preludij/ za ubistvo. Tu, kao, upoznajemo sve aktere i potencijalne žrtve/ubice obično pripadnike nekog višeg srednjeg/aristrokratskog/penzionerskog sloja Midsomer regije. Ubistvo (striktno bez prikazane krvi ili nečeg goreg)  se odigra u tom nekom 21 minutu a sama istraga kreće u 25. Od preostalih 75 minuta nekih 30 prođe u prepričavanju prethodnih dešavanja.

I da ne pomislite da imam nešto protiv  penzionera. Ekranizacije doživljaja Mis Marple, najčuvenije bake detektiva, su beskrajno šarmantije i dinamičnije od bilo koje Midsomer istrage koju sam pogledao.

A možda jednostavno nisam imao sreće pa sam ubo loše epizode. Ne sumnjam da u tih preko 100 filmova ima desetak stvarno vrednih gledanja. Da li zbog njih vredi pogledati i ostalih 90 ? Prosudite sami...

Na skali od (1-5) ocena: 2

recenzija: Biograf

Il tuo vizio è una stanza chiusa e solo io ne ho la chiave aka Your Vice Is a Locked Room and Only I Have the Key (1972)

Il tuo vizio è una stanza chiusa e solo io ne ho la chiave aka Your Vice Is a Locked Room and Only I Have the Key (1972)

Kada spojimo Edgara Alana Poa, italijanski GIALLO, muziku Bruno Nicolaia i neizbežnu Edwige Fenech dobijemo upravo ovo:



Režija: Sergio Martino

Glume:   Luigi Pistilli

                Edwige Fenech

                Anita Strindberg

                      

O čemu se ovde radi: 

Pisac (propali) Oliverio organizuje na svom imanju zabave na kojima su glavni gosti njegovi prijatelji ali i pripadnici obližnje hipi komune. Glavna zvezda ovih zabava je njegova supruga Irina (Strindberg) nad kojom se Oliverio bezdušno iživljava i ponižava. Kada se desi ubistvo devojke/ljubavnice sa kojom je Oliverio bio u vezi on postaje i glavni osumnjičeni. 

Ključna reč iz naziva filma:

Toliko je dugačak naziv ovog filma da mi je veoma teško da izdvojim samo jednu reč...
ali ipak:

Il

Ako bi opisao jednom rečju ovaj film koju bi reč upotrebio:

 Mačka

Ima li tu nešto zanimljivo ?

Nešto ? Svašta. Sergio Martino je režiser i dovoljno je pogledati samo njegov opus koji je ovde već prikazan (i ovde i ovde a bome i ovde). Edwige Fenech je uvek vredna gledanja, o Strindbergovoj lepoti sam već pisao, a muzika Bruno Nicolai je ne toliko upečatljiva (mada jeste odlična) koliko je prilagođena baroknom/gotskom stilu/atmosferi filma.

Šta je dobro u ovom filmu ?

 Inspirisan delima Edgara Alana Poa "Your Vice Is a Locked Room and Only I Have the Key", na nivou ikonografije i određenih motiva, se svakako može tumačiti kroz Po-ov univerzum. Vizuelno, film je prelep, ali na to nas je već navikao Martino svojim radovima pa ovo ne predstavlja nekakvo iznenađenje.

Šta je još dobro u filmu ?

 Lepotica Anita Strindberg ovde dokazuje da je bila i talentovana glumica, a njen lik, gotovo do ludila dovedene žene (savremenim rečnikom rečeno "žrtve nasilja u porodici") je snažan i ubedljiv.

Šta je loše u ovom filmu ?

 Nećete verovati ali Edwige Fenech. Ne, nije dobra Edwige  svojom glumom kriva. Jednostavno njen lik, koji se pojavljuje negde početkom druge trećine ovog giallo klasika, kao da je ubačen iz nekog drugog filma. Ona je svojom pojavom (kao neka dalja rođaka, Oliverio joj dođe, ako se dobro sećam,teča ?) zadužena da sludi mladog i naivnog komšiju, inače motoristu/motor-džokeja), da smuva izgubljenu Irenu, ali i da zaludi svog teču.
 Fenech svakako svojom pojavom ume da izazove svakakve vrste ludovanja ali ovde mi nedostaje još nešto osim njene pojave da stvarno poverujem u ovakve (prebrze) reakcije naših tragičnih* protagonista.

*tragičnih u smislu svojih sudbina, ništa ovo nije bilo ironično

Šta je još loše u ovom filmu ?

Zaplet. Tačnije rasplet. Mada i samim svojim nazivom Martino aludira na svoj prethodni film "Lo strano vizio della Signora Wardh" (sa gotovo istovetnom ekipom kao i ovde) koji je pravi primer gaillo "tour de force"  raspleta i preokreta raspleta sa raspletom u preokretu raspleta raspleta, ovde taj rasplet  ne deluje previše utemeljen u samoj priči i nije me, što bi se reklo,"kupio". Mada, sama završnica završnice sa mačkom je fini "touch" koji, osim na Poa, aludira i na jedan film koji je snimljen godinu dana ranije, a o kome ste mogli čitati ovde. Nije ni "Lo strano vizio della Signora Wardh"  imao nekakav logičko/realno/naučni dokazan završetak ali u njega sam jednostavno verovao.

Postoje li bolji filmovi od ovog ?

 Martinovi filmovi: Torso, Lo strano vizio della Signora Wardh, Morte suspeta di una minorenne 

Postoje li lošiji filmovi od ovog ?

  Martino:  Tutti i colori del buio aka All the Colors of the Dark

Vredi li ovo gledati ?

   Mnogima/nekima je ovo najdraži Martinov film. Poštujem to. Mene nije ni oduševio ni razočarao. Mada, kada na samom  početku ima ovakvu scenu

očekuješ mnogo više od njega. Sve u svemu, vredi pogledati. Zbog mnogih, već predočenih, razloga. One druge otkrijte sami.

Zaključak za kraj:

Da bi ste u potpunosti razumeli giallo i zbog čega je on tako zanimljiv i specifičan žanr ovaj film predstavlja  jedan od neophodnih ključeva za razrešenje te misterije.

Na skali od (1-6) ocena: 3

recenzija: Gimitrije Verzić. duh sa dva plava oka 

(2 u 1) U žuto obojeno..: L"assassino ha riservato nove poltrone (1974) i Alla ricerca del piacere aka Amuck!(1972)

(2 u 1) U žuto obojeno..: L"assassino ha riservato nove poltrone (1974) i Alla ricerca del piacere aka Amuck!(1972)

Ova dva filma su ovde spojena iz dva razloga. Prvi, oba su predstavnici giallo žanra a drugi, gledao sam ih na veoma lošim kopijama.

1.  L'assassino ha riservato nove poltrone aka The Killer Reserved Nine Seats (1974)

Režija: Guissepe Bennati
Glume: Rosanna Schiaffino
             Chris Avram
              Eva Czemerys

Grupa (heterogenih u svakom smislu) prijatelja/poznanika odlazi u posetu na imanje/vilu jednog od njih. On im tu ispriča ukletu priču o prošlosti ove kuće (a nekadašnjeg teatra) i ubistvima koja su se tu odigrala nekada davno. Zgodan uvod za predstojeći masakr koji počinje kada otkriju da je vila zaključana i da ne mogu da pronađu izlaz iz nje.

Ono što sledi je tipičan, retko inventivan, slasher film u kome ubica (sa maskom) eliminiše na raznovrsne načine jednog po jednog gosta vile. Jesu ti načini raznovrsni ali je sve to snimljeno dosadno, predvidljivo i generički.

Nema ovaj giallo ništa posebno što bi ga izdvojilo iz mora sličnih. I taj, kao twist, sa kraja, kojim nam autori poručuju da smo, kao, gledali nešto više od  običnog giallo, niti je toliko efektan niti (ne)potreban.  "L'assassino ha riservato nove poltrone" sa druge strane je pristojno snimljen, odglumljen i režiran te ga ipak preporučujem onima kojima nikada nije dosta gaillo filmova.

Na skali od (1-6) ocena: 2

2. Alla ricerca del piacere aka Amuck ! (1972)

Režija: Silvio Amadio
Glume: Barbara Bouchet
                Rosalba Neri
                Farley Granger

Za razliku od prethodnog, siguran sam da bi "Amuck" dobio na kvalitetu da sam pogledao bar malo pristojniju kopiju. Nažalost, koliko sam informisan, trenutno nema boljeg transfera slike od ovog dostupnog na tržištu.

"Alla ricerca del piacere"  je verovatno najprepoznatljiviji po svojoj čuvenoj slouvmošn sceni (slika iznad) u koje nam obe glumice, Barbara i Rosalba,otkrivaju svoje čari. Onaj ko je zaludan može da taj insert pronađe na net-u, na sajtu koji nije youtube, ali nije ni onaj na koji ste možda pomislili. Ali ako ste se već toliko potrudili  onda je bolje da odgledate čitav film. 

Osim interesantne muzike za koju je zaslužan Teo Usuelli i već pomenute dve glumice, "Amuck!" je obeležio svojom makabre   ulogom i Hičkokov pulen Farley Granger (Konopac, Stranci u vozu) . Granger je još jedan od niza, pre svega američkih, veterana glume, koji su svoju poznu karijeru obeležili ulogama u opskurnim italijanskim filmovima iz sedamdesetih godina prošlog veka.

Inače, ovaj poster iznad sa rečima "He kidnapped beautiful women and bla,bla" nema mnogo veze sa samom radnjom filma. "Amuck!" ima jedan standardni (za giallo), manje više, nezanimljiv zaplet. Barbara Bouchet pokušava da otkrije šta se desilo sa njenom drugaricom koja je nestala dok je radila kao tajnica/sekretarica na imanju profesora/pisca (Granger) u blizini Venecije.  

Kao što vidimo, motiv pisca i lokacija Venecije je često korišćena u giallo filmovima, pa sa te strane "Amuck!" ne pruža ništa novo ali zato, sigurno predstavlja jedan od najerotičnijih (u najboljem smislu) giallo filmova koji su snimljeni u tom periodu.

Na skali od (1-6) ocena: 3-*

* koja će se možda promeniti ako ikad pogledam bolju kopiju

recenzija: Biograf

(2 u 1) Na tragovima žutog: Coartada en disco rojo aka The Two Faces of Fear (1972) i Anima Persa (1977)

(2 u 1) Na tragovima žutog: Coartada en disco rojo aka The Two Faces of Fear (1972) i Anima Persa (1977)

Oba ova filma imaju nekoliko zanimljivih detalja zbog kojih ih vredi pogledati ali i takođe podosta i onih drugih zbog kojih su zasluženo, manje više, zaboravljeni. Oba takođe imaju elemente giallo žanra ali nedovoljno da bi ih svrstao u prave predstavnike "žutih" (a to nisu, da ne bude nikakve nedoumice i uprkos Nikoliću Tomi, kineski filmovi).

1. Coartada en disco rojo aka The Two Faces of Fear (1972)

Režija: Tulio Demicheli
Glume: George Hilton
              Fernando Rey
              Anita Strindberg
              Luciana Paluzzi

Špansko-italijanska koprodukcija od pre 42 godine (ako ovo čitate 2022 onda je od pre pedeset godina) je krimić smešten u privatnu kliniku u kojoj se kokaju doktori. Tačnije, samo jedan. Majkl mu je ime, njegova majka ponosi se njime. Hteo je da prebegne na drugu, konkurentsku, kliniku u Milanu (do koje se putuje avionom) ali pre nego što je spakovao kofere i sanduke neko ga je spakavao u onaj drugi, mrtvački sanduk.

Osumnjičeni su njegova žena (Strindberg), njegov najbolji drug i kolega (Hilton), vlasnica klinike Elena, a ništa manje sumnjiv nije ni direktor te iste klinike.

 Elena je inače veoma bolesna, na srceta, i neophodna joj je operacija.

Udovica Anita Strindberg (Who Saw Her Die)je takođe doktorka, ne sa sela, već sa iste klinike.

Ovaj neinventivni zaplet (i rasplet) na sreću, poneki put biva presečen istragom duhovitog inspektora (Fernardo Rey) koji je upravo prekinuo sa pušenjem. A svi u filmu, oko njega, puše.

Sem tih, malobrojnih, interesantnih pasaža ovaj film će te pamtiti (ukoliko ćete ga uopšte pamtiti) po operaciji na srcu. Te scene, u kojima nema nikakvih specijalnih efekata već je direktno prikazana prava operacija,  onima sa slabijim stomakom (a to sam ja) nimalo neće prijati. Sa druge strane, te scene, su i vrhunac filma i priznajem,donose odličan saspens i glavni razlog su što filmu dajem prelaznu ocenu.

"Coartada en disco rojo" je jedan (ispod)prosečan krimić koji ne zaslužuje vašu pažnju ukoliko vas ovih prethodnih nekoliko pozitivnih stvari koje sam naveo nisu inspirisali da ga ipak pogledate.

Na skali od (1-6) ocena: 3-*

* na jedvite jade

recenzija: Biograf

2. Anima Persa (1977)

Režija: Dino Risi
Glume: Vittorio Gassman
               Catherine Denevue
               Danilo Mattei

            
Za razliku od prethodnog filma, "Anima Persa" je imala značajne ambicije i na umetničkom i na internacionalnom/festivalskom/nagradnom planu. Režirao ju je Dino Risi, koji je dve godine ranije doživeo veliki međunarodni uspeh sa filmom "Miris žene" (Profumo di Donna) (rimejk tog filma je doneo Al Paćinu oskara), muziku je komponovao već čuveni Francis Lai ("Ljubavna priča","Jedan čovek i jedna žena") a za direktora fotografije je angažovan Toninno Delli Colli .

Snimljen po romanu Đovanija Arpina (po čijem delu je Rosi snimio i "Miris žene") radnja "Anima Persa" je smeštena u Veneciju i to pretežno u jednu ogromnu vilu. 

Mladi Tino dolazi da živi kod svog ujaka i ujne (Denev) jer započinje studije slikarstva u obližnjoj venecijanskoj školi.

Ubrzo će se otkriti da kuća krije mračne tajne koje polako počinju da isplivavaju na površinu i da utiču na sudbinu svih aktera ove storije. 

Rosi uspeva da, u početku, prilično kamernoj studiji o otuđenosti ludilu/usamljenosti/patnji da interesantan ton, tako da film nikada ne upada u (preveliku) monotoniju (...  to je melanholija, nije monotonija...). Upečatljiva je scena vožnje kanalima Venecije u kojoj ujak (maestralni Gassman) priču istoriju ovog prelepog grada svom nećaku tako što mu otkriva kakvi su sve grozomorni zločini dešavali iza bedema pojedinih kuća.

Ono što je takođe dobro u filmu jeste da nam pojedine zaplete raspliće taman na vreme. tako da relativno brzo saznajemo ko se (i šta) krije na tavanu vile. Završnica, mada predvidljiva, donosi dovoljno emotivnog uzbuđenja da i dalje bude efektna.

Ova gotska misterija/drama uprkos svojih dobrih osobina nije i dovoljno dobra da bi je po nečemu istakli u moru sličnih (po atmosferi) filmova iz toga doba. Misterija nije dovoljno interesantna, horor elementi nisu dovoljno horor (mada Anima Persa i nije horor, da odmah bude jasno, da se ne bi ste previše razočarali), pa snažna poruka (koju se bar nadam da su nam autori želeli pružiti) biva zakamuflirana  nekim paralelnim rukavcima priče (poput naivne ljubavne priče). Bilo je ovde lepog štofa ali odelo koje  je na kraju sašiveno nije ispalo po meri.

Na skali od (1-6) ocena: 3+

recenzija: Biograf